Advertisements

Detektiv Filip Marlou

Filip Marlou (Philip Marlowe) je lik iz detektivskih romana Rejmonda Čandlera. Marlou se prvi put pojavljuje u romanu Veliki san, objavljenom 1939, a zatim u još 6 romana. Ne pojavljuje se u nijednoj od Čandlerovih ranih kratkih priča, iako su u kasnijim ponovljenim izdanjima imena protagonista zamenjena u Filip Marlou; veruje se da je ova zamena urađena sa Čandlerovim odobrenjem.

p01h018k

Čandlerov odnos prema detektivskom romanu pokazuje neprekidne pokušaje u razvoju umetničke forme. Njegova prva potpuna knjiga, Veliki san, objavljena je kad je Čandler imao 51 godinu, a poslednja, Ponovna igra, kad je imao 70 godina. Svih sedam romana je objavljeno u poslednje dve decenije njegovog života.

Lik Filipa Marloua spada u žanr „tvrdokuvane“ (engl. hardboiled – дословно: тврдо куван) kriminalističke literature. Ovaj žanr potiče iz 1920-ih godina, pojavljivanjem Hametovog detektiva Sema Spejda u časopisu „Crna maska“.

Ispod duhovitog, grubog privatnog detektiva, koji voli da popije, Marlou je dubokouman i metodičan. Uživa u šahu i poeziji. Iako se ne boji rizika fizičke povrede, on ne primenjuje nasilje da bi postigao rezultate. Moralno ispravan, ne dozvoljava da ga prevare fatalne žene uobičajene za ovaj žanr. Marlou prati obrazac Čandlerovog idealnog detektiva, o kome je uopšteno pisao: „Mislim da bi mogao da zavede vojvotkinju, a siguran sam da ne bi obeščastio devicu“.

U romanu Veliki san Marlou kaže o sebi: „Imam 33 godine, išao sam na koledž i još uvek mogu da govorim engleski, ako zatreba. U mom poslu to nije često. Radio sam kao istražitelj za gospodina Vajlda, državnog tužioca za oblast Los Anđelesa… Otpušten sam. Zbog neposlušnosti… Neoženjen sam, jer ne volim policijske žene.“

veliki_san-rejmond_cendler_v

U romanu Dugi oproštaj još kaže: „Imam dozvolu privatnog detektiva i već neko vreme radim taj posao. Ja sam vuk samotnjak, neoženjen, zašao sam u srednje godine, nisam bogat. Nekoliko puta sam bio u zatvoru i ne bavim se razvodima. Volim piće i žene i šah i još ponešto. Policajci me baš ne vole, ali ih poznajem nekoliko s kojima to ipak nekako ide. Iz ove sam zemlje, rođen u Santa Rozi, oboje roditelja mrtvi, nemam braće ni sestara.“

Marlou je visok 185 cm i ima oko 85 kilograma. Ima smeđe oči i smeđu kosu. On je pušač i omiljena marka cigareta mu je „Kemel“ (Camel). Kući ponekad puši na lulu. Pravi dobru kafu, izbegavajući korišćenje filtera. Ujutru je pije sa šlagom, a u ostalo doba dana čistu. Često pije viski ili konjak i u relativno velikim količinama.

2158976a478b

Na primer, u romanu Visoki prozor, pije mešavinu američkog viskija Four Roses, a u romanu Sestrica Kentaki burbon Old Forester.

Marlou je vešt u korišćenju pića za razvezivanje jezika osoba od kojih treba da izvuče informacije. Primer iz Visokog prozora, kad Marlou konačno ubedi poručnika Briza da popije piće i na taj način se opusti i preda: „Briz me je prodorno gledao. Onda je uzdahnuo. Uzeo je čašu, kušao piće, opet uzdahnuo i odmahnuo glavom uz poluosmeh. Baš onako kako se smeši čovek koji želi popiti nešto, pa mu date piće koje mu toliko prija da ga već prvi gutljaj prenese u novi, lepši, čistiji i sunčaniji svet.“

Njegova kancelarija se nalazi na 6. spratu zgrade „Kauenga bilding“, na adresi Holivudski bulevar broj 615, Los Anđeles. Broj telefona je „Glenvju 7537″. Koristi pištolj „Luger“.

U filmovima, ulogu Marloua su igrali Hemfri Bogart (Humphrey Bogart), Robert Montgomeri (Robert Montgomery), Džordž Montgomeri (engl. George Montgomery), Robert Mičam (Robert Mitchum), Dik Pauel (Dick Powell), Eliot Guld ( Elliot Gould), Deni Glover (Danny Glover), Džejms Garner (James Garner) i Džejms Kan (James Caan).

Na radiju, u Avanture filipa Marloua lik je tumačio Van Heflin (Van Heflin) na NBC-u (17. jun – 9. septembar 1947), Džejms Kan, a Džerald Mor (Gerald Mohr) na CBS-u (26. septembar 1948 — 15. septembar 1951).

Pauers But (Powers Boothe) je imao glavnu ulogu u HBO seriji Filip Marlou, privatni detektiv, koja je emitovana od 1984. do 1986. Ed Bišop (Ed Bishop) je imao glavnu ulogu u Avanture Filipa Marloua na BBC radiju.

Marlou se, osim Čendlera, pojavljuje u kratkim pričama i romanima drugih pisaca, kao na primer u Filip Marlou Rejmonda Čendlera: Proslava stogodišnjice (1988). Centralna ličnost originalne TV verzije Raspevani detektiv (The Singing Detective) Denisa Potera (Dennis Potter) je pisac kriminalističkih romana Filip I. Marlou. Žene-detektivi iz antologije Tart Noir su opisane kao „Pola Filip Marlou, pola fam fatal“.

Izvor: Vikipedija

Serija o Filipu Marlovu

Rejmond Čendler (1888–1959)

Čendler je rođen u Čikagu, 1888. Odrastao u Engleskoj, odakle se vraća u Ameriku 1912. sa dvadesetak pesama, objavljenih ali potpuno nezapaženih i par semestara međunarodnog prava odslušanih u Nemačkoj i Francuskoj, ali bez diplome. U Prvom svetskom ratu bori se u kanadskoj armiji. Nakon rata zapošljava se u jednoj banci u San Francisku, pomalo piše za „Dejli ekspres”, završava kurs za knjigovođe, dobija dobar posao u velikoj naftnoj kompaniji… I ženi se, 1924, ženom koja je od njega bila starija osamnaest godina, od čega je „priznavala” samo osam! Gubi posao tokom „Velike depresije”, u kojoj se izgleda i sam našao kada i njegova domovina, budući da je kao razlog za otkaz naveden alkoholizam.

Tih ranih tridesetih, Dašijel Hemet je već napisao svog „Malteškog sokola”, „jukstapozicija automatskog pištolja i čipkastih gaćica” (S. J. Perelman) već se pokazala kao dobitna kombinacija, te nije čudo što se Čendler, u finansijskoj iznudici i alkoholnoj izmaglici okrenuo pisanju priča za palp-magazine. Da bi, 1939, objavio i svoj prvi roman, „Veliki san”, u kome paralizovani general Sternvud angažuje privatnog detektiva Filipa Marloua da spasava njegove kćeri, mlade dame „koje su probale sve poroke koji postoje, a neke su i same izmislile”.

Kompulsivni perfekcionista, a Čendler je to bio, u svemu je nadmašio svoj uzor i rodonačelnika „tvrde detektivske proze”, Hemeta. Kod njega se ubistva dešavaju sa razlogom, a ne tek da bi se proizveo leš, gde ti razlozi poniru duboko u društveno biće grada u moralnom rasulu u kome su „bezakonje i luksuz najbolji kafanski drugari” –  Los Anđelesa. Na te „ulice zla” on je, po sopstvenim rečima, pustio čoveka „koji sam po sebi nije zao, neukaljan je i ničega se ne boji”. Za razliku od Hemetovog Sema Spejda, koji je isključivo tvrd momak, Čendlerov Filip Marlou je uz to i „pravi vitez jednog iluzornog Kamelota”  (R. B. Parker)  koji, kada ne čisti luger, sa kamelom zalepljenim o donju usnu, u svojoj kancelariji na Holivudskom bulevaru 615 (telefon Glenvju 75-37), najradije rešava šahovske probleme, sluša ozbiljnu muziku, voli Meksikance i ciničnim komentarima odbija napadne plavuše.

Ovako sofisticiranom grubijanu Čendler je podario i jezik losanđeleskih ulica. Kritičari se odreda slažu da je, uz osećaj za detalj, oštra a jednovremeno lirska poređenja, do savršenstva doveden dijalog koji sa minimumom reči u podtekstu prenosi atmosferu… na velika vrata u američku književnost uveo sleng. Povremeno ga i sam izmišljajući, priznao je jednom.

Čendler je pisao sporo i malo, za njim je ostalo tek sedam romana i dvadesetak priča, što je u detektivskom žanru kontraindikovano sa zaradom, te se zarad preživljavanja bavio i pisanjem filmskih scenarija u Holivudu koji nije voleo. Slava i novac došli su tek posle Drugog svetskog rata, sa džepnim izdanjima njegovih knjiga, jednovremeno sa filmovanjem „Velikog sna”, a kasnije i ostalih njegovih romana, sve odreda remek-dela film noara. „Veliki san” ipak će ostati najbolje upamćen, pre svega zahvaljujući paru Bogart–Bekol u naslovnim ulogama, kao i činjenici da je na scenariju radio i Vilijem Fokner. Osim Hemfrija Bogarta, u ulozi Filipa Marloa ogledale su se mnoge glumačke veličine, od Roberta Mičama u adaptaciji Čendlerovog romana „Farewell, MyLovely” (1975) i rimejku „Velikog sna” (1978), preko Dika Pauela, Eliota Gulda i drugih, ali ga nijedan nije nadmašio.

„Američki san” se za razliku od „velikog sna” nikada ne ispunjava bez greške, pa ni za Čendlera. Posle ženine smrti, 1954, iznova zapada u kliničku depresiju koja ga dovodi i do pokušaja samoubistva, o kome je kasnije pričao da je to najtrapavije samoubistvo ikad izvedeno: zatvorio se sa napunjenim pištoljem u tuš kabinu i ispalio nekoliko metaka u svim pravcima sem pravog, ali je prethodno pozvao policiju. Nakon ovog debakla odlučio se za sigurnije oružje koje je mnogo bolje poznavao – alkohol.

Marlou i Čendler rastali su se pre više od pola veka, 1959, na sahrani sa samo sedamnaest ožalošćenih. Čendler je utonuo u svoj „veliki san” a Marlou… sa njim ćemo još dugo drugovati.

Izvor: Politika

Advertisements

Posted on 21. oktobra 2017., in Biblioteka, Filmovi, serije i glumci, Knjige, časopisi i pisci. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: