Једна од најистакнутијих карактеристика људских бића јесте потреба да објасне ствари око себе и да утврде узроке. Да одговоре на питање „Зашто?“. Неко би рекао да смо праве машине у потрази за смислом и разлозима. „Зашто су то урадили? Зашто нисам успео/ла боље да обавим посао? Зашто не могу да се контролишем?“ И тако сваког дана небројено пута.

Не улазећи у разматрање зашто је то тако, чињеница је да имамо снажну потребу да разумемо и објаснимо шта се дешава у нашем свету. Ово отвара многа занимљива питања. Колико су наша објашњења реалистична? Од чега зависи какво ћемо објашњење дати? Који фактори утичу на то? Да ли су урођени или научени?…

Још је важније схватити да сама објашњења имају значајан утицај на наше будуће понашање. Како?

Најпре, хајде да видимо који су основни принципи на основу којих функционише наше објашњавање догађаја и њихових последица, ситуација, наших и туђих понашања.

Прво, два су основна начина на који објашњавамо неки догађај (наше или туђе понашање). Један је када сматрамо да смо ми, наше карактеристике и понашање, директно одговорни за нешто. На пример, ученик који добије одличну оцену на тесту може помислити: „Исплатило ми се што сам толико учио/ла“, „Баш сам добар/а у овом предмету“…

Други тип објашњења може бити: „Баш је био лак тест“, „Наставник стварно добро објашњава“, односно, узроци за добру оцену проналазе се у спољашњим околностима.

Јасно је да ће од начина на који смо одредили везу између догађаја и узрока у великој мери зависити наше будуће понашање.

Можемо рећи да сви ми желимо да постигнемо успех, односно избегнемо неуспех. Начин на који одређујемо узроке успеха или неуспеха указује на начин како доживљавамо себе и своје могућности. Ово даље утиче и на нашу мотивацију јер су људи ретко мотивисани да уложе напор уколико процене да исход мало зависи од њих самих.

Било да успемо или не, разлоге за то најчешће налазимо у напору који смо уложили, нашим личним карактеристикама, тежини задатка или срећи.

Три главне карактеристике сваког објашњења (атрибуције) јесу:

• локус контроле (да ли су узроци унутар појединца или спољашњи)
• стабилност и трајање (како их особа доживљава у контексту времена)
• могућност утицаја на њих (колико је особа у стању да их промени)

На овај начин можемо проценити најчешће разлоге којима објашњавамо исходе. Тако, можемо рећи да су уложени напор и личне карактеристике унутрашњи, а тежина задатка и срећа спољашњи фактори.

Личне карактеристике и тежина задатка су нешто што већина људи опажа као веома стабилан фактор, док се срећа и уложени напор углавном доживљавају као промењиви.

На крају, већина људи сматра да једино може утицати на уложени напор, а да су остала три фактора углавном ван наше контроле.

Међутим, ово су само правилности на којима се заснива процес атрибуције. У сваком индивидуалном случају може доћи до значајног одступања. Тако неки људи могу доживљавати срећу као личну карактеристику, степен улагања напора неко сматра стабилним и непроменљивим, а неко нестабилним, и тако даље.

У сваком случају, људска карактеристика да се догађајима даје значење и одређују узроци битно утиче на многе аспекте живота. Последице одређених дешавања су увек опажене као позитивне или негативне. На тај начин оне изазивају одговарајуће емоционалне реакције попут поноса, или стида, разочарења. Ово даље утиче на понашање особе.

На пример, уколико неки неуспех доживимо као последицу непромењивих, унутрашњих фактора (наше неспособности) наша мотивација у сличним ситуацијама може бити значајно умањена. Осим тога, постоји повећан ризик снижења самопоштовања и тзв. „научене беспомоћности“.

Ако, са друге стране, узроке успеха/неуспеха видимо у уложеном напору расте вероватноћа да ћемо се у будућности више трудити и мања је опасност да унапред одустанемо.

На крају, када размишљамо о разлозима и узроцима дешавања у нашем животу,  потражимо их прво у нама и верујмо да можемо утицати на њих.

Текст написао Слободан Павловић, психолог