Advertisements

Smilja Đaković: Neobična „Gospođica“ Ive Andrića

Vlasnica časopisa „Misao“, književnica, bolničarka, pisala je pod pseudonimom Jovanka Petrović. U Velikom ratu je negovala ranjenike i preležala tifus, a Toplički ustanak jedva preživela.

Još je Isidora Sekulić napisala esej „Zabeležiti ime Smilje Đaković“ a mi to nismo učinili. Ako i jesmo, onda je to bilo onako u hodu. Nismo naučili niti shvatili zbog čega je ovo ime značajno. Ali ono, na sreću, nije promaklo dr Zorici Hadžić, koja je čvrsto rešila da zagrebe ispod površine i sazna sve što se moglo saznati o vlasnici uglednog međuratnog časopisa „Misao“.

– Priču bih počela od eseja objavljenog 1946. godine, koji je ostao nedorečen i, donekle, nepravedan – kaže sagovornica „Života plus“.

– Veoma je lepa namera Isidore Sekulić da od zaborava sačuva ime Smilje Đaković, istakne njeno pregalaštvo, nabroji zasluge i karakteristike. Pomenula je tom prilikom da se ona ogledala i u književnosti i da je nekoliko njenih pripovedaka objavljeno u časopisu „Misao“, pod „izmišljenim imenom“. Pohvalno je i Isidorino zalaganje da se makar jedna od ovih priča izdvoji i objavi pod pravim imenom i zapamti da je i Smilja Đaković pisala.

Isidora je, međutim, zaboravila da navede pod kojim je to pseudonimom ona pisala, pa je ovaj propust ispravila Jelena Skerlić Ćorović. Tek iz njenih sećanja, sa najviše iznetih podataka, naziremo konture ove izuzetne ličnosti. Tu saznajemo da se kao Jovanka Petrović potpisala ispod tri pripovetke: „Posleratni putnici“, „Ujak Aksentije“ i „Bezvlašće“, koje su objavljene u njenom časopisu.

„Misao“ je ugled sticao u periodu između 1919. i 1937. godine, kada je izlazio. Suvišno je napisati koliko je nesvakidašnje tada bilo da vlasnica bude žena. A, Zorica kaže da su samo okolnosti učinile da ona bude potpisana pod tom funkcijom, umesto da se istakne kao „dobar duh papira“.

– Ona je u časopisu obavljala sve poslove i brinula sve brige. Prikupljala je saradnike, starala se o piscima, sakupljala pretplatu… Činila je sve kako bi opstao. Neobična i nesebična Smilja Đaković svakako nije bila specifična vlasnica, čije je ime samo figuriralo. Ona je bila mnogo više od toga. Zanimljivo je da je čak i Tinu Ujeviću našla, istina kratkotrajno, „uhlebljenje“ u redakciji. Pošlo joj je za rukom i da ga za kratko „preobrazi“, kada mu je dala čisto odelo i obuću. To je trajalo dok njemu nije dojadilo „uljuđivanje“, te joj je ljutito rekao: „Niste vi Petar Veliki da brijete ljude“ – priča Hadžićeva.

Saznajemo i da je njena briga o piscima išla dotle da im je strpljivo pomagala i tokom stvaranja književnih dela. Uvek je bila spremna da prikupi materijalnu pomoć i građu za one kojima je to potrebno. Imala je nesebičan poriv da pomaže.

Jelena Skerlić Ćorović navodi da je Smilja pisala i pesme za decu, koje je štampala u jednom dečjem listu.

– U istom tekstu pronalazim i podatak da je napisala i roman, ali mi je nepoznata sudbina tog rukopisa. Nadam se da je negde sačuvan i trebalo bi ga potražiti. I Isidora Sekulić i Jelena Skerlić Ćorović kazuju da je bila izuzetan usmeni pripovedač. Nagovarale su je da piše memoare – kaže Zorica.

Nepravedno je to što se o njenom životu gotovo ništa ne zna. Čak ni godina rođenja i smrti.

– Nisam videla nijednu njenu fotografiju. Sačuvane su jedino karikature Bete Vukanović i Ljubice Filipović, na kojima se nalazi Smilja Đaković – kaže Hadžićeva.

Ono što našoj sagovornici nije nepoznanica je to da je bila verenica brata Vladislava Petkovića Disa i posrednik prilikom upoznavanja pesnika „Tamnice“ i njegove buduće supruge Hristine. Koliko je brinula o drugima, jasno je i po podatku da je u Prvom svetskom ratu radila kao bolničarka. Tada je preležala i tifus i rekurens, a jedva je izvukla živu glavu iz Topličkog ustanka.

Bila je veoma neobična žena za vreme u kojem je živela i po tome što je bila među prvima koje su ošišale kosu na kratko. Savladala je obućarski zanat, završila laborantski kurs. Njeno ponašanje bilo je originalno i neuobičajno za tadašnji Beograd.

– Imala je nepresušnu energiju i radila uvek kako bi drugima pomogla. Živela je za druge i gledala da svima bude dobro. Njena dobročinstva su se brzo zaboravila. Umrla je u bedi tokom Drugog svetskog rata – kaže Zorica.

Sagovornica „Života plus“ za kraj ovog razgovara ostavlja jednu interesantnu priču o vlasnici časopisa „Misao“:

– Profesorka Gorana Raičević mi je skrenula pažnju na jedan izuzetan detalj koji se najverovatnije tiče Smilje Đaković. Ivo Andrić je prema njoj oblikovao lik Jovanke u svojoj „Gospođici“. Da podsetimo, pseudonim Smilje Đaković bio je Jovanka.

ELITA U REDAKCIJI

Časopis „Misao“ je bio veoma značajan u međuratnom periodu srpske književnosti, a uređivali su ga Sima Pandurović, Velimir Živojinović, Ranko Mladenović… Želja vlasnice Smilje Đaković je bila da pruži priliku i mladim književnicima.

U časopisu je obrađivan širok dijapazon tema, od naučnih, kulturnih, filozofskih do geografskih. Kada se to uzme u obzir, kao i činjenica da je okupljao ugledna imena, većina se slaže da u svom vremenu može da se poredi jedino sa drugom serijom „Srpskog književnog glasnika“ i „Letopisom“ Matice srpske.

Izvor: Večernje novosti

Advertisements

Posted on 11. oktobra 2017., in Biblioteka, Knjige, časopisi i pisci. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: