Advertisements

SINERGIJOM DO PISANE REČI – Intervju sa Milošem Petkovićem

Miloš Petković rođen je u Nišu 1986. godine. Od 2008. godine bavi se pisanjem romana i kratkih priča. Spada u grupu najčitanijih, najpopularnijih i najproduktivnijih pisaca fantastike na prostoru bivše Jugoslavije. Autor je trilogije “Vukovi sudbine”, romana “Perunov hroničar”, “Rog slovenskih bogova”, “Šapat Đavolje varoši”, “Tajna stare vodenice”, “Poljubac princeze Ildiko” i “Teslin vremeplov”.

milos-petkovic-intervju-2

Najmlađi je član “Udruženja književnika i književnih prevodilaca grada Niša” u istoriji udruženja. Njegov roman “Rog slovenskih bogova” ovenčan je nagradama “Sveta Petka” i “Svetosavski pečat”. Vodio je školu kreativnog pisanja “Beskrajna priča”, školu kreativnog pisanja u Narodnoj biblioteci “Stevan Sremac” i Osnovnoj školi “Ćele kula” u Nišu. Uvodne delove serijala “Svetioničar” i “Dorijanovo zaveštanje” koje objavljuje IK “Otvorena knjiga” potpisuje kao urednik, baš kao i zbirku priča “Čuvari zlatnog runa”.Ljubitelj je epske fantastike i slovenske mitologije u svakom obliku. Kolekcionar je starih knjiga, crtaća i filmova i iskreni zaljubljenik u sport i umetnost tetoviranja. Omiljeni pisci su mu Stiven King i DŽ. R. R. Tolkin. Živi u Nišu, sa suprugom Nevenom i ćerkicom Ninom.Upoznajte Miloša Petkovića…

Godinama važiš za jednog od naših najčitanijih pisaca fantastike. Kada si i kako otkrio naklonost baš prema ovom žanru?

Jako rano. U osnovnoj školi sam imao tu sreću da se susretnem sa knjigama poput “Patuljka iz Zaboravljene zemlje” Ahmeta Hromadžića, nekih kultnih naslova epske fantastike iz edicije “Plava ptica” i sa Palavestrinom knjigom o mitskim bićima “Ale i bauci”, za kojima sam tragao po gudurama i šumama Suve planine i Jastrepca. Ako se tome pridodaju i filmovi “Konan”, “Willow”, “Gospodar zveri”, “Crvena Sonja” itd, došao sam u situaciju da mi ništa drugo nije tako primaljivo kao priče koje spadaju u bilo koji od podžanrova epske fantastike. To se poklopilo sa željom da se i sam oprobam u pripovedanju priča. O čemu god da sam pisao, glavni začin uvek je bila fantastika. Poprilično sam siguran da će tako i ostati.

Jedan od nezaobilaznih problema koji se tiče svakog pisca početnka, jeste kako doći do izdavača i objaviti prvu knjigu. Kako je izgledao tvoj put do prve knjige?

Ja sam više puta prošao taj put do objavljivanja prve knjige. Prvo izdanje mog prvog romana “Vukovi sudbine” objavio je niški “Zograf”. Kada sam predavao rukopis, tadašnjim izdavačima je bilo čudno da je neko mojih godina napisao knjigu. Takođe, tada sam nosio fishbone frizuru, minđuše i tetovaže (koje imam i sada), pa im moji izgled nije ulivao poverenje. Ipak, ona čuvena: “Ne sudi o knjizi po koricama” je prevagnula na moju stranu. Dopao im se rukopis, tematika, naslovnica, ideja kako bih promovisao roman, pa je rukopis ubrzo i objavljen. Teško je naći izdavača za prvu knjigu, malo smo tržište ali… Uvek savetujem buduće kolege da se dobro naoružaju strpljenjem, da budu uporni i da ponude sve što imaju, što im je Bog dao. Tada će se, uvek, kockice sklopiti, kao i u mom slučaju.

Iako važiš za jednog od naših najmlađih pisaca fantastike, tvoj književni opus sadrži čak tri trilogije: Vukovi sudbine, Perunov hroničar i Legenda o sedam mačeva. Šta je ključ jedne ovako uspešne karijere pisca?

Od svih titula (pisac, književnik i sl.) najviše volim titulu, iliti ulogu pripovedača. Oduvek su me privlačile dobre, zanimljive i nesvakidašnje priče, za razliku od većine nije mi bila potrebna vizuelna potpora (film, strip, fotografija…) da bih ih osetio, bile su dovoljne samo reči. Otud i velika želja da se bavim pripovedanjem, da na večnom papiru ostavim što više priča za koje mislim da to zaslužuju. S druge strane, trudim se  da to radim na što bolji način, opet onako kako to priče zaslužuju. Još kad se uzme u obzir da volim izazove, da volim da eksperimentišem sa žanrovima, sa likovima, stilovima… Zabavljam se dok pišem, smatram da je to preduslov da se i sami čitaoci zabave. Takođe, oslanjam se na životno i čitalačko iskustvo, maštu i tajne zanata te, dok god bude tako, biću veoma, veoma produktivan.

milos-petkovic-intervju-4-768x548

Likovi u tvojim romanima pripadaju svetovima predhrišćanskih verovanja i predanja, kontekstu mitološkog i etnološkog ali se u njima pojavljuje i pregršt ličnosti iz popularne kulture i istorije. Šta te najviše nadahnjuje prilikom kreiranja svojih književnih svetova i junaka?

Likovi su moja polazna tačka, s njima sve počinje i sa njima se sve završava. Volim omaže, ali još više lične pečate, zato se kod likova ne fokusiram samo i isključivo na fizičke i psihičke karakteristike i emocije. Trudim se da prodrem dublje, da ih oplemenim navikama koje će ih izdvojiti od drugih, da im dodelim kontradiktorne osobine, za njih odaberem uzrečice, da im kreiram prošlost iz koje će proisteći iskustva pa ih povedem u budućnost. Šta će pomisliti, šta kada reći, uraditi, od čega su sazdani, to su pitanja o kojima stalno razmišljam dok pišem. Samo tako likovi mogu izneti piščevu ideju i priču, ako usput budu bačeni na benhurovske muke, čitaoci će moći da vide od kakvog su materijala napravljeni. A svetovi i okruženje – i njih će čitaoci moći da vide očima književnih likova, što može biti krucijalno.

Živiš i radiš u Nišu, gradu iz koga dolazi priličan broj sjajnih pisaca fantastike. Da li se može govoriti o svojevrsnom „Niškom talasu“?

Itekako. Neko je taj talas nazvao “Niški žanrovski cunami” a ja sam samo slegnuo ramenima, predao se i složio sa konstatacijom (smeh). Ne volim senzacionalističke hiperbole ali ako je to jedan od načina da se pobedi kič i šund i da se u prvi plan istakne nešto što vredi, onda je u redu, neka bude i toga. Niš zaslužuje pisce koje sada ima ali, sa druge strane, mislim da niški pisci zaslužuju mnogo bolji tretman u svom rodnom gradu. Niš je bogat istorijski, mitološki, kao i ceo jug Srbije, pregršt je priča, mitova, urbanih legendi, nekome je on Naisus a nekome Vilingrad. Ima tu mnogo dostupnog materijala za sve koji su na vrhu tog talasa.

Budući da je tvoje žanrovsko opredeljenje, u nekom užem smislu okrenuto prvenstveno temama koje su vezane za epsku fantastiku, možeš li nam reći šta je to u ovom podžanru što ga čini drugačijim i, može se reći, trenutno najpopularnijim u svetu?

Drugačiji je jer nam donosi priče o naizgled običnim likovima koji se, kroz epske sage, vinu do granica besmrtnosti, jer obiluje starim vrednostima, u najlepšem ruhu pokazuje moć mudrosti, plemenitosti, hrabrosti, požrtvovanosti… To su vrednosti koje su se izgubile a epska fantastika ih vraća kroz priče o izmaštanim svetovima i fiktivnim likovima. To je plemenit žanr, bogat, raskošan i primamljiv, zato i nosi krunu popularnosti, rekao bih, nedodirljivo. Iz tog žanra dolaze najgledaniji filmovi i serije, najčitaniji književni serijali, najpopularnije video i društvene igre, svugde u svetu se organizuju konvencije, festivali, ljudi prave i nose kostime omiljenih likova, ta publika je naiskrenija i najzagriženija, drago mi je da sam njen deo i da za nju pišem.

Iza tvojih romana, u svojstvu izdavača, godinama unazad potpisana je izdavačka kuća Portalibris. Kako je došlo do saradnje?

Portalibris je bio moja velika želja još u trenucima kada sam radio na rukopisu “Perunov hroničar”. Odbili su da objave drugi i treći deo moje prve trilogije “Vukovi sudbine” jer su ranije objavljivani ali su mi, istovremeno, napomenuli da se javim kada napišem nešto novo. Urednici Dubravki Dragović-Šehović se dopalo kako pišem pa smo zajedno radili na “Perunovom hroničaru”, kasnije i na nastavcima, pa je “Portalibris” preuzeo i “Vukove sudbine”, sada objavljene u jednoj knjizi, sa devet poklon-priča. Čist primer da se upornost isplati i da se  želje ostvaruju ako je čovek istrajan.

Nedavno je, u okviru jubilarne 50. manifestacije Homoljski motivi, upriličena promocija zbirke priča Čuvari zlatnog runa – zbirka priča iz Homolja i Zvižda, čiji je izdavač Centar za kulturu „Veljko Dugošević“ iz Kučeva. Budući da si ti jedan od urednika, možeš li nam reći nešto više o samoj zbirci?

Ideja za zbirku je nastala u kafani u Kučevu (smeh). Dragan Despot Đorđević i ja smo pričali i maštali da okupimo velika imena i mlade snage u gorepomenutu zbirku kada sam posetio Homolje i tamo promovisao moj rad. Ispostavilo se da su geografska odrednica (Homolje, Zvižd) i tematika (folklorna fantastika) dobitna kombinacija. Usledio je sjajan odziv, dvojica najvećih dečijih pisaca Uroš Petrović i Ljubivoje Ršumović, bestseler autori Stojiljković i Kecmanović, zatim Skrobonja, Miomir Petrović, Tešić, spec. Gost Aca Seltik, plejada pisaca iz Lagune, Portalibrisa, Otvorene knjige, nekoliko velikih nada domaće scene, predgovor Matije Bećkovića i sjajna ilustracija za naslovnicu Igora Krstića. To je garantovalo moćnu zbirku, a ja garantujem da će ljudi uživati u pričama, moja očekivanja nisu bila mala ali su ih priče nadmašile. Mi (pisci) smo uživali u poseti Homoljskim motivima (i pećini Ravništarki), sad ostaje na čitaocima da uživaju u našim pričama. Počastvovan sam što sam imao ulogu u svemu tome.

U pomenutoj zbirci je okupljeno 30-tak domaćih pisaca fantastike, među kojima ima doajena ali i početnika. Koliko je tebi, kao uredniku, bilo teško da u okviru jedne zbirke usaglasiš različite senzibilitete i autorske poglede na fantastiku?

Nimalo. Zaista, mislim da sam vrlo fleksibilan po tom pitanju. Uostalom, najiskrenije podržavam domaću scenu, svaka priča za mene je bila deo jedne raskošne, jedinstvene slagalice. Uživao sam dok ih sklapam, ređam hronološki, tragam za delovima koje treba malo doterati… Nije bilo teško, verujem u sinergiju, a i sami autori su bili na visini zadatka, svi do jednoga. Uradili smo veliku stvar, zajednički, poslali lepu sliku u etar, ljudi iz tog kraja se osećaju posebno zbog nas, ljubitelji žanra takođe a to, na kraju krajeva, traje i nema cenu.

Kako bi opisao trenutno stanje na sceni domaće književne fantastike?

Obećavajuće. Krčimo put, svako od nas ponaosob ali i svi zajedno, kao tiha voda koja roni breg. Ne bih je poredio sa scenom zapada ili istoka, to su velika tržišta, imaju staž, dok se naša scena još razvija, raste iz dana u dan. Tek za jedno deset, petnaest godina moći ćemo da napravimo presek i vidimo gde smo. Radujem se što se širi krug čitalaca, što se pojavljuje još novih pisaca fantastike, sve ostalo treba prepustiti vremenu. Mislim da upravo tu leže priče koje ćemo u budućnosti moći da predstavimo svetu kao nešto naše, autentično i vredno, nešto što ima svetski potencijal.

Budući da su tema Omaje folklorna fantastika i strašne priče, možeš li se setiti neke koja te je naročito plašila, ili  te i dalje plaši?

Uh, bilo ih je nekoliko, (ne)rado ih se sećam. Pamtim priče o devojci u beloj haljini koja se ukazivala putnicima po pustim drumovima i koju je, nekom prilikom, pokupio izvesni bajker, dao joj kožnu jaknu da se ogrne jer je bilo hladno pa ju je povezao do kuće. Kada se sutradan vratio da uzme jaknu (jer ju je zaboravio), pokucao je na vrata kuće i susreo se sa majkom devojke. Kada mu je rekla da je njena ćerka umrla na dan sopstvenog venčanja pre nekoliko godina i da joj nije jasna njegova tvrdnja da ju je sinoć dovezao do kuće, nije verovao ali… Ona mu je pokazala čitulju i… Dalje se ne sećam, i bolje što je tako (smeh). Čini mi se da postoji verovanje za ovakvu vrstu prikaze i da je u našem narodu zovu Bela dama.

Budući književni planovi?

U pripremi je roman “Veštica iz Strašilova – Memento mori”, koju koautorski potpisujem sa ruskim autorom Antonom Ivanovičem Leskovom. U pitanju je forenzički triler sa elementima onostranog iz naših predanja, radnja je smeštena u napuštena sela u poljanama župskog vinogorja podno Kopaonika i tvrđave Koznik. Rekao bih da je svaki detalj štih, od likova do fragmenata priče. Očekujem je najkasnije početkom septembra. Takođe, tu je i knjiga na kojoj smo radili Aca Seltik i ja a koju je ilustrovao Igor Krstić, da ne oktrivam previše, voleo bih da o tome pričamo kada knjiga bude izašla, siguran sam da će zaslužiti vašu pažnju. Radiću još nešto koautorski sigurno, a samostalno radim na serijalu za decu, radni naslov je “Patuljci i vile”, prva knjiga (Tajna baba Jaginog kotla”) je takoreći gotova, to će biti poklon za moju darovitu ćerku Ninu. Čekam i na prevođenje nekih od mojih romana za strano tržište, čekam i na vesti od tima Ginisove knjige rekorda, čekam… Mnogo toga. A i kako drugačije kad sam se opredelio za pisanje (smeh).

Savet mlađim kolegama?

Da budu uporni i strpljivi, pre svega. Zatim, da u procesu stvaranja daju svoj maksimum i tek onda, kada vide da je rukopis ono najbolje što su u tom trenutku mogli da pruže, da ga tada ponude potencijalnim izdavačima. Tako će ispoštovati vreme urednika koji će rukopis čitati i odlučivati o njegovoj sudbini, ali će ispoštovati i sebe i svoj rad. Takođe, savet da se ne obaziru na zlurade, obeshrabrujuće komentare, hejtera je vazda bilo i vazda će ih biti, u suprotnom – i sami mogu postati hejteri te neće biti u stanju da pruže podršku svojim kolegama-piscima ili da je povratno prime. Onda od sinergije nema ništa, a sinergija vodi do cilja – da sačuvamo pisanu reč, kulturu, mitologiju, istoriju, da budemo primer deci i da stare učinimo ponosnim pa da, na kraju, svi zajedno završimo u kafani i da se uz uštipke i rakiju družimo kao ljudi!

Sa Milošem razgovarao Mladen Milosavljević

Izvor: Omaja.rs

 

Advertisements

Posted on 23. septembra 2017., in Biblioteka, Knjige, časopisi i pisci. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: