Већина људи свакодневно доживљава притисак да поправи сопствено постигнуће и да достигне постављене стандарде. Од најранијег детињства наши поступци су изложени процењивању и кориговању. Током одрастања континуирано нас критикују и исправљају или пак, одобравају и награђују. Негативне и позитивне последице директно су повезане са чињеницом да ли смо испунили нечија очекивања или не.

Чести захтеви да се достигну постављени стандарди настављају се током читавог живота. Наша жеља да остваримо циљеве  доводи до тога да будемо ефикаснији и успешнији у социјалном окружењу. Треба рећи да људи који себи не постављају циљеве обично постижу мање у животу. Међутим, постоје ситуације када се здрав мотив за постигнућем претвара у нешто друго. Нешто што најчешће дефинишемо као перфекционизам и што у већини случајева омета особу у остварењу постављених циљева и узрокује континуирано негативно расположење и незадовољство собом.

Перфекционизам можемо одредити као склоност да се размишља у стилу “све или ништа“ и где уколико нешто није потпуно у складу са очекиваним постаје безвредно. Перфекционизам се може посматрати  у односу на себе, друге или као друштвом наметнуто очекивање. Ми ћемо овде говорити, пре свега, о перфекционизму усмереном на себе.

Као што смо поменули, висока очекивања су често заслужна за успехе, али могу водити и у стања анксиозности и фрустрације. (Пре)високи стандарди и перфекционистичко размишљање могу бити ограничени на једну област, односно не морају се појављивати у свим животним аспектима.

Перфекционизам не значи, једноставно, покушавати да се буде савршен. Огромна већина људи је свесна да је немогуће бити 100% безгрешан. Шта онда значи бити перфекциониста? Иако нема општеприхваћене дефиниције можемо рећи да перфекционизам обухвата:

• непопустљиву тежњу ка високим стандардима постигнућа
• процењивање сопствене вредности претежно на основу успешности у остварењу ових стандарда
• задржавање ових стандарда и поред много негативних последица које доносе појединцу

Многи људи верују да је бити перфекциониста нешто позитивно. Да је то начин да се пуно постигне у животу, да се буде ефикасан, организован, спреман на све. Међутим, претерана жеља за остварењем све виших и виших циљева углавном доводи до тога да се они не остваре и да се особа веома ретко осети задовољна собом. Уместо тога овакав притисак у већини случајева чини да буде напета, под стресом и да себе доживљава као неуспешну.

Као што смо већ рекли, кључна карактеристика перфекционизма јесте тежња да се слика о сопственој вредности формира превасходно на основу способности да се достигну постављени високи стандарди и циљеви. Ово доводи до неких понашања која су карактеристична за перфекционисте.

Перфекционистичка понашања могу се грубо поделити у две категорије:

• поступци усмерени ка достизању циљева и стандарда (претерано проверавање, детаљно организовање и планирање, стално исправљање себе и других)
• избегавајуће понашање (одлагање обавеза,  споро доношење одлука, лако одустајање, нарочито ако је могућност грешке висока).

Као што видимо перфекционисти испољавају многа (често неуспешна) понашања у циљу достизања постављених циљева. Одлагање, избегавање, стално проверавање, прављење детаљних листа обавеза у ствари спречавају да се провери колико је перфекционистички начин размишљања реалистичан. Осим тога ова понашања одузимају много времена, онемогућавају људе да уживају у осталим аспектима живота и што је парадоксално, ометају у великој мери достизање жељених циљева и стандарда постигнућа.

Шта карактерише перфекционистички начин мишљења?

Сви људи обично тумаче догађаје у складу са сопственим очекивањима и ставовима. Перфекционисти показују тежњу да посебно обраћају пажњу на појаву сопствених грешака како би их што пре исправили. Осим тога, склони су да себи постављају много (често нерационалних) захтева и правила, да прецењују последице “неуспеха“ и да догађаје у животу посматрају искључиво као успех или неуспех. Уколико не успеју да остваре високо постављени циљ неће закључити да је, можда, био нереалан већ да се нису довољно трудили и да су неуспешни. Чак и кад повремено достигну жељено, често ће заслуге приписати срећи или закључити да могу и треба још више да се труде.

Перфекционистичко размишљање се може учинити као пожељна карактеристика и начин да се дође до успеха, али много чешће доводи до хроничне стрепње, напетости, незадовољства собом и депресивних реакција. Саветодавни рад на принципима модерне когнитивне психологије има за циљ да утиче на ограничавајуће обрасце мишљења и тако повећа прихватање себе и способност да неизбежне грешке и неуспеси буду мање катастрофа, а више прилика за учење и развој.

Текст написао Слободан Павловић, психолог