Advertisements

ГУБИТАК И ПРОЦЕС ТУГОВАЊА

Губитак и туговање је нешто што искуси већина људи у одређеном периоду живота. Ово се може односити на физичке губитке (различите врсте растанака, смрт блиских особа) или на тзв. симболичке губитке који се углавном тичу одређених личних и социјалних статуса или интеракција. Појединци се носе са жаловањем и тугом на различите начине. У литератури се често спомињу одређене фазе процеса туговања  али треба рећи да иако већина људи пролази кроз њих то не мора увек бити случај.

Како ће појединац реаговати на губитак зависи у великој мери и од околности под којима се десио, од претходних искустава, од личних карактеристика.

Не постоје апсолутна правила за здраво превазилажење губитка. Многа понашања која се посматрачима могу учинити забрињавајућа у ствари су фазе на путу ка опоравку.

Као најчешћа могу се поменути:

  • почетно неприхватање да се губитак заиста десио
  • привремене депресивне и анксиозне реакције попут лошег сна, недостатка енергије, дуготрајног нерасположења или појачане бриге да би се могло десити нешто лоше
  • осећање кривице што смо мање тужни него што би требало
  • осећај обамрлости и дистанцираности од људи у окружењу
  • честе промене расположења и појачана плачљивост
  • изненадни налети беса
  • осећање кривице јер се “прерано“ враћамо свакодневном животу

Већина људи који се са својом тугом носе на неки од наведених начина у једном тренутку ће се прилагодити на губитак и наставити живот на дотадашњи начин. Наравно, одређени ниво туге ће увек бити присутан али неће ометати свакодневно функционисање појединца. У оваквим ситуацијама обично није нужна интервенција професионалаца попут психијатара, психотерапеута или саветника. Подршка блиских људи у окружењу довољна је да се успешно изборе са губитком и туговањем. Ово не значи да је психолошко саветовање потпуно непотребно. Оно би у оваквим ситуацијама омогућило да се пре свега, снизи интензитет негативних емоција и скрати време трајања депресивних и анксиозних реакција.

Веома је тешко јасно дефинисати шта је здраво и нормално туговање, а шта не. Ипак, постоје нека понашања која се могу означити као сигнали који указују да процес адаптације на губитак није успешан и да може водити озбиљнијим психичким проблемима.

Још једном истичем да и они нису апсолутни показатељи да се дешава нешто патолошко већ само да представљају ситуације у којима је пожељно затражити помоћ професионалаца.

Шта нам наговештава да се особа неуспешно носи са губитком и да је повећан ризик да процес туговања траје предуго и са малим шансама за успешну адаптацију?

  • негирање негативних осећања и бежање од осећања туге и жалости
  • изразито одбијање особе да разговара о губитку и свему што је подсећа на исти
  • одбијање да присуствује сахрани уколико се ради о смрти блиске особе
  • претерана потреба за сталним активностима које ће скретати мисли са губитка
  • злоупотреба алкохола или лекова
  • присуство појачаних физичких тегоба или обољења
  • интензивне промене расположења или повлачење у изолацију дуже од месец-два након губитка
  • занемаривање бриге о себи (хигијена, исхрана, физичка активност) и свакодневних обавеза у дужем временском периоду

Још једном, важно је нагласити да нема правила за туговање и да многа од горе наведених понашања прођу без озбиљнијих последица по психичко и физичко здравље. Ипак, уколико се неко веома тешко носи са губитком након месец-два оправдано је претпоставити да би то могло потрајати и много дуже уз смањене шансе за успешну, дугорочну адаптацију. У том случају вреди што раније укључити и професионалну помоћ и подршку у овај процес.

Психолошка подршка се углавном састоји у помоћи особи да у безбедном окружењу и кроз индивидуализован приступ истражи (за њу често веома застрашујуће) негативне емоционалне реакције као и мисли и уверења које прате ситуацију губитка. Оно што се кроз то настоји постићи јесте усвајање нових знања и вештина које би омогућиле особи да се успешније носи са, пре свега, депресивним реакцијама као најчешћим последицама губитка.

На крају желим да кажем да је туга природна емоционална реакција у ситуацији губитка и да не треба бежати од ње по сваку цену. Са друге стране процес туговања и жаловања и адаптација на губитак зависе у великој мери од наших уверења о себи, свету, будућности. Та уверења могу бити више или мање рационална, односно могу нам помоћи или одмоћи у привикавању. Задатак психолошког саветовања је управо заједничка анализа ових уверења и превазилажење препрека на путу ка успешној адаптацији на губитак.


Текст написао Слободан Павловић, психолог

 

Advertisements

Posted on 14. avgusta 2017., in Psihološki kutak. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: