Advertisements

Šta su sve nacisti odneli iz Srbije

Prošle su 72 godine od kako su oslobođene Srbija i nekadašnja Jugoslavija, a još se ne zna šta su sve tačno nacisti odneli iz naše zemlje. Ne zna se ni šta su vratili, šta nadoknadili kroz reparaciju, kao ni koji je procenat ratne odštete za štetu pričinjenu Srbiji završio kod nas, a koji u drugim bivšim jugoslovenskim republikama.

Američki vojnici iznose slike koje su ukrali Nacisti iz vile u Austriji, ilustracija (Foto: Gettyimages)
 Američki vojnici iznose slike koje su ukrali Nacisti iz vile u Austriji, ilustracija

Tokom Prvog i Drugog svetskog rata iz Srbije je odneto oko 40 železničkih vagona arhivske građe. Najveći deo je završio u Austriji. Ipak, najveće srpsko kulturno blago uništeno je u nacističkom bombardovanju 1941, kada je do temelja srušena Narodna biblioteka Srbije.

Najveća nepoznanica su umetnine, srebrnina, zlato i novac nestao iz privatnih kuća, naročito jevrejskih. Dosta toga je opljačkano, ali nemali broj dragocenosti je i stradao za vreme šestoaprilskog bombardovanja 1941. godine, ali i tokom savezničkog, na Uskrs, 1944.

„U bombardovanju je, recimo, izgorela kuća Hriste Đorđević (Kristina Đorđević, sestra od strica Save Šumanovića, prim. aut.), dvorske dame. U njoj je umesto zidova bio reljef Sretena Stojanovića, neprocenjive vrednosti. Ali je zato sačuvana kasa puna kraljevskih zlatnika. Kada je Hrista, posle oslobođenja, ponela zlatnike Titu, počela je da kruži šala: ‘Svi nešto odnose, samo drugarica Hrista donosi'“, priča istoričar umetnosti Nikola Kusovac, dugogodišnji kustos Narodnog muzeja.

Kuća Đorđevića u Strahinjića Bana bila je ukrašena reljefom i skulpturama ne samo Stojanovića, već i Tome Rosandića, Lojza Dolinara, Petra Palavičinija… U njoj se nalazio i veliki broj slika, najznačajnijih jugoslovenskih umetnika tog doba.

Pod bombama je nestala i kuća slikarke Milice Bešević, učenice Uroša Predića, a Kusovac veruje da su umetnička dela „isparila“ i iz tako uglednih porodica kao što su Čelebonovići ili Baruhovi.


Naročito zanimljiva priča vezana je za ikonu „Tajna večera“ (na slici), sa Oplenca. U pitanju je ručni rad, poklon jerusalimskog patrijarha Damjana kralju Aleksandru, 1924. Posle ubistva kralja u Marselju sahrani na Oplencu je prisustvovao i Herman Gering. On je, navodno, zamolio da mu se pokaže imanje Karađorđevića i riznica. Prema toj priči, zadivila ga je „Tajna večera“, pa je posle okupacije Srbije naručio preko nemačkog opunomoćenika za privredu Franca Nojhauzena da se ta ikona donese u njegov zamak. Ikona je vraćena na Oplenac 1947, pod nerazjašnjenim okolnostima.


„Ipak, Nemci su na Dvoru sve popisali i ostavili tako kako su našli. Nisu iznosili ni umetnička dela iz Narodnog muzeja“, kaže Kusovac.

Pričalo se da su, ipak, iz Jugoslavije nestali jedno Rafaelovo delo, koje je neko vreme bilo sakriveno u Ostrogu, kao i jedno vredno Rembrantovo delo.

Mada su eksponati uzeti iz Vojnog muzeja u Beogradu na revers kasnije vraćeni, nekim dragocenim predmetima se izgubio trag. Doduše, ne zna se da li su ukradeni za vreme okupacije, ili odmah posle oslobođenja. Među nestalima je deo kolekcije predmeta koji su pripadali dinastiji Petrović-Njegoš. Nju je Vojni muzej otkupio 1939. godine. Recimo, oružje iz zbirke kneza Danila i izuzetno vredna kubura crnogorskog vojvode Novice Cerovića.

Nestao je i „mauzer“ iz kog je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević, kao i auto u kome je ubijen. Automobil je bio u stalnoj postavci muzeja, da bi ga posle rata koristila narodna vlast, ali mu se onda gubi svaki trag.

O tome šta je sve odneto iz jevrejskih stanova ne postoje ni približni podaci. Beogradski Jevreji imali su obavezu da se sa ključevima pojave, u decembru 1941, u kancelariji Jevrejske policije, u Ulici Džordža Vašingtona. Odatle su deportovani na Staro sajmište, a njihovi stanovi i radnje pljačkani. Stvari su lagerovane u centralnom magacinu, na mestu današnje Galerije fresaka. Najvredniji predmeti odvoženi su u Hamburg – jedan od centara za prikupljanje oduzetih stvari iz Evrope.

„Nemci su Jevrejima konfiskovali stanove, bankovne račune, akcije u preduzećima – kaže istoričar Dragan Aleksić. – Na licitacijama su nekretnine kupovali mahom folksdojčeri, ali i retki Srbi koji su u bombardovanju ostali bez kuća, a mogli su sebi to da priušte.

Aleksiću je poznato da je posle rata podneto 3.200 zahteva za obeštećenje jevrejskih i romskih porodica, ali ne zna da li su i koliko njih obeštećene.

Za sve vreme okupacije nacisti su najsurovije eksploatisali Srbiju. Najviše su ih interesovali obojeni metali (bakar, antimon, olovo i molibden) i poljoprivredni proizvodi. Cene ovih artikala bile su maksimirane, na dosta niskom nivou, i plaćano je kliringom – mi smo od njih uzimali hemijske i industrijske proizvode.

„Više smo izvozili nego što su oni plaćali. Praktično smo bili prinuđeni da kreditiramo nemačku vojnu industriju. Samo bakra je izvezeno 60.000 tona. Oni su držali monopol i na proizvodnju tekstila i masti, koju su koristili za glicerin, neophodan u industriji eksploziva. Osnivali su centrale koje su rukovodile proizvodnjom i otkupom ovih deficitarnih proizvoda“, kaže Aleksić.


Razgovor o obeštećenju žrtava rata počeli su sedamdesetih godina prošlog veka, između Tita i nemačkog kancelara Vilija Branta. U aprilu 1973. postignut je sporazum, kasnije ratifikovan kao „ed memoar“, po kojem je Jugoslaviji isplaćen novac za privredni razvoj, a indirektno je njime obuhvaćena i odšteta za Srbe stradale u logorima. O Jevrejima i drugim građanima koji su pretrpeli materijalnu štetu nije govoreno.

Vlada SR Nemačke odobrila je zatim Vladi SFRJ povoljnu pomoć od 700 miliona maraka, kao zajam u tri tranše. Ovo je iskorišćeno za pokrivanje deficita, izgradnju nuklearke „Krško“ i pomoć Crnoj Gori. Vlada SFRJ je poslala Nemačkoj note 5. decembra 1991. i 23. aprila 1992, a Udruženje ratnih zarobljenika Jugoslavije je tražilo da se Nemci vrate za pregovarački sto. Obe note su odbijene.


Budući da je veliki deo društvenog proizvoda odlazio za vojne potrebe Nemačke, narod u Srbiji i sama zemlja rapidno su siromašili. Za Nemce je radila i avio-industrija, kao i hemijska industrija u Šapcu.

Među fabrikama koje su razmontirali i preselili bila je Fabrika aviona u Kraljevu, nekoliko fabrika u Zemunu, Vojno-tehnički zavod u Kragujevcu, Fabrika gas-maski u Bariču. Nešto od demontiranih postrojenja je vraćeno (ne nužno u Srbiju), dok je za druge dobijena reparacija. Od odštete je napravljena npr. Fabrika alatnih mašina „Ivo Lola Ribar“.

Za razliku od Prvog svetskog rata, posle kog je svaki stanovnik dobio obveznice na ime odštete, posle Drugog su pojedinačne odštete dobijali samo oni koji su bili na prinudnom radu u fabrikama ili na imanjima. Tek mali procenat od 200.000 Srba, uključujući i one iz Hrvatske, koji su odvedeni u zarobljeništvo, dobilo je neko zadovoljenje.

Procene su da je nenaplaćena šteta od Nemačke na osnovu prinudnog rada oko 290 milijardi dolara. Zajednica udruženja žrtava Drugog svetskog rata Srbije pokušala je lane da pokrene inicijativu za realizaciju tog „duga“ – bezuspešno.

Nemačka, inače, više ne isplaćuje direktno nikakvu odštetu, već je to prebačeno na različite fondacije. Uglavnom se plaćaju penzije preživelim jevrejskim logorašima.

Piše: V. Crnjanski Spasojević

Izvor: b92

Advertisements

Posted on 14. jula 2017., in Iz istorije. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: