Advertisements

Najveći arapski živi pisac: svaki Iračanin ima makar pet horor priča iz svog života

Odrastanje u ratom zahvaćenom Iraku, ekonomske sankcije, sudbina ilegalnog migranta i borba za opstanak u Evropi… Fascinantna životna priča Hasana Blasima je fascinantna njegovom spisateljskom daru daje dodatnu mistiku i težinu

Najveći arapski živi pisac: Svaki Iračanin ima makar pet horor priča iz svog života

Foto Wikimedia – Commons, Bengt Oberger

Hasana Blasima mnogi zapadni kritičari smatraju najvećim živim piscem arapske proze. Ta teza svakako jeste diskutabilna, ali je zato izvesno da je Blasim najprevođeniji arapski pisac u poslednjih nekoliko godina. 

Njegovi naslovi su objavljivani na preko 20 jezika. Jednu od njegovih knjiga „Ludak sa trga slobode“ izdaje Geopoetika za Srbiju„Irački Krist“, zbirka je za koju je 2014. godine dobio prestižnu Independentovu nagradu za stranu književnost. Danas, Blasim živi u Helsinkiju, u koji je 2004. godine došao ponižen i istraumiran nakon što se dugo ilegalno probijajo od Iraka do Evrope.

Njegova životna priča je fascinantna, što njegovom spisateljskom daru daje dodatnu mistiku i težinu. Iste godine kad je Hasan Blasim pošao u školu u rodnom gradu Kirkuku, počeo je iračko-iranski rat. Kako prenosi Jutarnji.hr, Blasim pamti to vreme po tome što je crtao tenkove i vojnike kako pucaju u Homeinijevu bradu.

„Gledali smo pogubljenja koja su izvršavana na mestu gde smo inače igrali fudbal. Ubijali su iračke vojne dezertere i kurdske borce“, rekao je autor u razgovoru za Jutarnji. Blasimova nepismena majka imala je devetoro dece. Njegov otac je radio za vojsku i bio je nasilan. Umro je kad Hasan imao 16 godina. Vrlo rano je počeo da piše – poeziju, drame, ukrštenice za lokalne novine… Godine studija proveo je na bagdadskoj filmskoj akademiji u vreme kad je Irak bio pod ekonomskim sankcijama.

Ničega nije bilo“, prisetio se ovaj danas poznati i obožavani pisac u intervjuu.Zapad je kažnjavao Sadama, a najviše je patio običan svet. Počeo sam da snimam kratke filmove koji nisu kritikovali režim, ali se nisu svideli vlastima. Neki članovi ‘Baath’ stranke su pretili, policija bi nas privodila, ispitivala, tajna služba pratila, zastrašivala…“ Iz Bagdada se 1998. preselio u Sulejmaniju, irački Kurdistan, gde je snimao dugometražnu dramu „Ranjena kamera“. Da bi sačuvao porodicu od potencijalnih problema, sve je radio pod pseudonimom Ouazad Osman.

U jednom trenutku rešava da krene ka Evropi. Dao je novac krijumčarima i pošao na svoj ilegalni put. „Nisam imao pojma kakav je to put“, priznaje Blasim. „Prelazeći tursko-bugarsku granicu bio sam u grupi Iračana i Nigerijaca. Nosili smo ženu koja je teško hodala. Išli smo noću, po hladnoj kiši, nosili smo je naizmenično. Na granici nas je uhvatila bugarska policija, pretukla nas, zarobila. U sobi do naše slušali smo kako siluju tu Nigerijku. Plakali smo u tišini. Nosili smo ženu da bi je vojnici nekog bogatijeg sveta silovali“. To nije bio jedini put da je uhvaćena grupa u kojoj je putovao Hasan Blasim.

„Drugi put kad su nas uhvatili na granici naterali su nas da uđemo u hladnu reku i da sedimo unutra, dok su nas držali na nišanu. Posle su nas pretukli, opljačkali i rekli nam da se više ne vraćamo“. Upravo zbog svega što je preživeo, danas smatra da Evropa nikako ne sme da zatvori svoja vrata pred izbeglicama.

Neki političari obraćaju se Evropljanima tako što ih prozivaju, žele da se ljudi osete krivima jer dovoljno ne pomažuizbeglicama. Ne treba stvarati osećaj krivice, već osećaj odgovornosti. Bitno je da izbeglice tretirate kao ljudska bića, ljude kojima trebate viljudi. I nije ova izbeglička kriza neko privremeno stanje koje će se brzo rešiti. Dolaziće nam uskoro i ljudi koji će napuštati svoje kuće zbog klimatskih promena… Bolje je da to što pre prihvatimo i da počnemo da ‘vežbamo’ empatiju. Kapitalizam uništava svet. Kad uništite zemlju bilo vojskom ili zbog kapitala, morate biti u stanju preuzeti odgovornost za ljude čiju ste zemlju uništili. Jer to su ljudi baš kao i vi. Jednostavno – ljudi.

Pre nego što je postao slavan autor, odbilo ga je dvadesetak izdavača iz arapskog sveta. Čitavih sedam godina pisao je i objavljivao isključivo na internetu. U Finskoj je živeo izolovano. Loše je govorio i finski i engleski. U trenutku kad je njegov rad preveden na engleski „otvorio mu se svet“.

„To što me danas zovu i objavljuju u arapskim zemljama je licemerna budalaština“, smatra Blasim. „Dok nisu počeli da me prevode, nisam ih zanimao.“ I ne samo to. Njegova zbirka „The Madman of Freedom Square“ je zabranjena u Jordanu, dok je u drugim arapskim zemljama objavljena u cenzurisanoj verziji. Zbog toga on ne ide na festivale u arapskom svetu.

Rekao sam organizatorima kad su me zvali u Emirate, Tunis, Egipat: ‘Doći ću, ako me pustite da govorim slobodno, bez tabua, i o seksu, religiji…’. Ali, ima i zemalja zapadnog sveta u koje je rešio da ne ide.“ Dobio sam nekakve nagrade, pozivaju me na razne festivale, a onda mi za ulazak u Englesku ili SAD treba viza i dugo me ispituju na aerodromu. Rekao sam im da više neću dolaziti“, kaže Blasim. „Ja sam irački pisac, objavljivan i prevođen kod njih, ali moram da imam vizu za Ameriku ili Englesku. A kad američki ili britanski vojnik krene na Irak, njemu ne treba viza. Oni nose puške, ja priče. Zapad ne zanimaju naše priče. Dovoljni su im stereotipi koje imaju o nama.

Kako je sam primetio, čak i oni koji čitaju o njegovom narodu previše olako donose zaključke: „Kažu mi: ‘Čitao sam tvoje priče. Sad zaista razumem Irak.’ Pitam ih šale li se…“, priča u intervjuu.Ako pročitam zbirku priča finskog ili hrvatskog autora, hoću li razumeti Finsku ili Hrvatsku? Ako vas zanima Irak, otvorite vrata iračkom filmu, prevedite i neke druge autore osim mene.

Njegove priče neretko obiluju nasiljem, i opštim osećajem nestvarnog terora iračke svakodnevice. Mnogi Iračani smatraju da Blasim piše ljutim, drskim i prljavim jezikom.

„Pišem kako ljudi govore, onako kako govore o politici, smrti, životu“, kaže Hasan Blasim. „Bitno mi je da pišem kolokvijalnim jezikom ulice, svakodnevnog života, jer toga nema u arapskoj književnosti. Tek se sad javlja s mladim autorima. Većina iračkih pisaca više drži do jezika nego do priče. Arapska literatura je zarobljena u tom klasičnom, arhaičnom arapskom kojim ljudi ne govore, pa ne može ni svedočiti o njihovim emocijama i životima. Arapska deca ne uče književnost na materinjem jeziku, već na nekom dalekom jeziku koji nije njihov.

Na pitanje da li pisanje može da pomogne u prevazilaženju trauma, pisac kaže da je to vrlo moguće. „Svaki Iračanin ima makar pet horor priča iz života, a u zemlji ima 30 miliona ljudi. Računajte koliki je tu potencijal. U toj zemlji gde nasilje ne prestaje zadnjih 40 godina ljudi imaju potrebu da pričaju. U Iraku ljudi zbijaju šale kad pukne bomba. U okolnostima u kojima oni žive godinama, to je terapeutski. Crni humor pomaže da opstaneš. „

Izvor: Nedeljnik.rs

Advertisements

Posted on 2. jula 2017., in Biblioteka, Knjige, časopisi i pisci. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: