У,,Политици“ од 6. јуна објављен је интервју са г. Робертом Сабадо­шем, под насловом „Логор Старо Сај­миште чека да буде достојно обеле­жен“. Поштујући историјску истину, али и читаоце „Политике“, сматрам својом дужношћу да исправим неке нетачности изнесене у делу интер­вјуа у којем се помиње нацистичкоусташки логор Земун. Већ сам наслов интервјуа је споран: 1941. године по­стојало је само једно Сајмиште, за­то назив логора никако не може би­ти „Старо Сајмиште“. А логор треба звати његовим правим именом: „Ло­гор Земун“. Све време док је постојао, власти окупиране Србије нису има­ле никаква овлашћења над логором – Србија је била с друге стране Саве. Чињеница је да су у првом раздобљу (децембар 1941 – мај 1942) зликов­ци логор називали „Јеврејски логор Земун“ и да је тада убијено више од 6.000 логораша јеврејске народно­сти.

Чињеница је и то да је логор био на територији НДХ, да је првобит­но планиран на подручју Сремске Митровице, и да је основaн догово­ром власти Рајха и НДХ. При томе су усташке власти изричи­то захтевале да стража­ри не смеју бити Срби. А жртве у другој фази ло­гора, од маја 1942. до ма­ја 1944? Из Бијелог Брда код Осијека у логор Зе­мун је отерано 360 Срба; од 12. до 15. јула 1942. из Босанске Дубице је само током три дана у логор Земун отерано више од 5.000 Срба. Срем: 22. ју­ла 1943. из Угриноваца је отерано 170 људи, а из Добановаца тада ша­љу 260 страдалника.

Ако неко треба да помогне уређење меморијалног центра на месту логора Земун, онда су то на првом месту правни наследници оних који су логор основали и њиме управљали, а не држава Србија.

У логору су били чак и припадни­ ци неких јединица под Недићевом командом – зв. легализовани чет­ници, који су се одупрли нацистима приликом разоружавања. To наводи историчар Венцеслав Глишић у књи­зи „Терор и злочини нацистичке Не­мачке у Србији 1941–1944“ (Београд, 1970): „Крајем 1942. било их је у логору око 500. Иако су били одвојени, и за њих је важио исти ре­жим тортуре…“ У трећој фази, у по­следња два месеца, до краја јула 1944, цело­купну управу су преузе­ле усташе. Све ово је би­ло познато јануара 1946, када је Државна коми­сија за утврђивање зло­чина окупатора и њихових помагача издала Саопштење број 87 у којем су обрађени злочини у логору Сајмиште (Земун). Цитирам: „Кроз сам логор на Сајмишту прошло је око деведесет до стотину хиљада људи. Огромна већи­на свих заточеника били су Срби“. У истом саопштењу наведена су имена ратних злочинаца одговорних за логор Земун – међу њима нема ни једногфункционера власти окупиране Срби­је.

Државна комисија је као злочинце прогласила поглавника НДХ Анту Павелића, усташког крвника Диду Ква­терника, представника Рајха у НДХЗигфрида Кашеа и њихове сарадни­ке. Дакле, ако неко тре­ба да помогне уређење меморијалног центра на месту логора Земун, онда су то на првом ме­сту правни наследници оних који су логор основали и њиме управљали, а не држава Србија. Г. Сабадош није исто­ричар и верујем да је са­мо из своје необавеште­ности Недићу приписао извештај Емануела Ше­фера да је ,,Србија Јуден­фај”. Неки историчари, говорећи о жр­твама логора Земун, у последњих десет– петнаест година шаблонски помињу ,,Јевреје, Роме и антифашисте”. Срби, који су чинили велику већину логора­ша, једини се не спомињу по национал­ној припадности. То не разумем: нису само Срби били антифашисти, тј. и срп­ски антифашисти ваљда имају своју на­ционалну припадност.

И, на крају, нешто о кон­цепту уређења мемори­јалног центра. Мислим да музеј треба уредити по на­челима музејске струке (нпр. по раздобљима), као и другде у Европи. Мој отац и деда су се борили против нацизма; зато не пристајем да се после 75 година жртве у музеју деле по национал­ној припадности – мислим да је тај концепт поражен 1945. Цивилизацијски, то не припада 21. веку.

Написао: Ни­ко­ла Ми­ло­ван­чев, прав­ник и исто­ри­чар

Извор: Политика, уторак 20. јун 2017.