Ima onih koji smatraju da im život stalno nešto duguje. Misle da samim svojim rođenjem zaslužuju da dobiju sve što im srce ište. Nisu zadovoljni životom kojim žive, nisu zadovoljni okolnostima ni ljudima koji ih okružuju. Stalno nešto neshvaćeni i neprilagođeni, kroz život više životare, nego što žive. Misle da su predodređeni za više, za bolje – od onoga što imaju. Tuđe im je uvek bolje, tuđe je uvek lakše od onog što što je njima dato. A koliko god da im je dato, malo je. Pa su, u neimanju onog željenog, stalno nešto kivni i besni. Na sve i svakoga. A pri tom, ne žele da se pomuče, ako može – nimalo. Hrane se tuđom nesrećom, da bi ublažili svoju. I svet ovaj isto tako kivni napuste – ne naučivši ama baš ništa…

Ali, mislim da to tako ne ide. Pogrešno su sve shvatili. Postoji neki poredak, ma koliko on nama malo vidljiv bio. Svi smo mi deo neke mnogo veće mreže. Končići koji se međusobno prepliću. Svet je mnogo više od onog što mi o njemu znamo. I što ćemo, uostalom, ikada moći da spoznamo. Prošlost – sadašnjost – budućnost. I naša esencija života koja se tu negde prepliće. Znajte, život nama ništa ne duguje – mi dugujemo životu. Sa razlogom smo rođeni ovde gde smo rođeni. Svako od nas ima svoju ulogu, svidela se ona nama ili ne. Sa svim dobicima, a i gubicima… Na nama je samo da prihvatimo, i datu ulogu odigramo najbolje što možemo. I ako uz to uspemo da pomognemo nekome, naša uloga je bolje odigrana. Ivo Andrić, naš poznati književnik jednom je rekao: Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo. Razmislite i o tome…

Pozdravlja vas Rea Mnc.