Advertisements

Pisci kao politički neprijatelji

Istorija je pokazala da veliki broj pisaca nije bio zadovoljan aktuelnim političkim režimom i političkim akterima, te je revolt iskazivao delima u kojima je vlast pronalazila svoje loše strane ili žestokim kritikama koje su se najčešće završavale robijom.

untitled-design-550x289

„Ako sloboda znači nešto uopšte, ona znači pravo da kažeš ljudima nešto što oni ne žele da čuju.“

Džordž Orvel

Moglo bi se postaviti pitanje – da li su to zaista bile kritike vlasti ili je ona sama videla neprijatelja u ljudima širokih shvatanja, znajući za mane svog sistema?

Ljuba Vrapče i udbaši

Dragoslav Mihailović je delom Kad su cvetale tikve uneo nemir zbog ključne rečenice koju Ljuba Vrapče izgovara pukovniku Perišiću, bivšem članu Udbe – „gori ste nego Nemci“.

Knjiga nije bila zabranjena ali je bilo zabranjeno izvođenje predstave (izgleda da je izgovorena reč više vređala nego napisana), a Tito je javno objasnio da ovo delo napada komunističko društvo:

„Evo, na primer, nedavno ste vi videli, tu neki komad, kazališne neke tikvice, Kako cvate tikve, ali ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate, jer ona je, izgleda potpuno gnjila, i tako dalje, gde se blati naš društveni sistem, gde se hoće na svaki način da se naše društvo prikaže kao društvo koje ne valja to jest on ne govori da je to socijalizam. Neće socijalizam, nego nešto drugo. Znate vi šta on govori… A ko govori? Govori onaj koji je bio na mramoru, na otoku tamo, na Golom otoku. I većina tih ljudi, većina… to ih nema, mali broj, ali su vrlo glasni…“

Pominjući Mihailovićev odlazak na Goli otok, Tito je stavio do znanja da državu kritikuju oni koji to ne bi trebalo da čine, jer (verovatno) nisu podobni za tako nešto. A ko odlučuje o podobnosti?

Nušićeva dva raba

1887. godine u Novom beogradskom dnevniku objavljena je pesma Pogreb dva raba.

Nušiću su inspiracije bile dve sahrane – jedna je bila majke pukovnika Dragutina Franasovića, a druga majora Mihaila Katanića. Kako to obično biva, kralj ima svoje ljubimce, te je kralj Milan sa čitavom Vladom prisustvovao pogrebu majke Dragutina Franasovića, dok se na sahrani Mihaila Katanića nije pojavio.

Čitav narod je bio besan na kralja jer su Katanića smatrali herojem koji je spasao srpsku čast u bespotrebnom srpsko-bugarskom ratu, a svoj bes i revolt Nušić je iskazao kroz stihove:

„Srpska deco što množiti znate
Iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su take
Babe slave, preziru junake
Zato i vi ne mučite se džabe
Srpska deco postanite babe.“

Pošto se čitav Beograd smejao pesmi, kralj Milan je bio uvređen, pa je Nušić osuđen na dva meseca zatvora. Ali, kralj je presudom nezadovoljan, pa sud odlučuje da je prikladnije da Nušić u zatvoru provede dve godine. Za to vreme je tražio da mu obezbede uslove za pisanje, ali upravnik Ilija Vlah nije želeo da mu u tome pomogne, rekavši Nušiću da je bolje bilo da je ostao nepismen jer tada ne bi bio u zatvoru.

Domanovićeva satira kao odraz razočarenja

Radoje Domanović je još u doba kraljevine bio svestan lošeg političkog stanja u državi. Kritikovao je vlast svojim pripovetkama i pokazao razočarenje u celokupan režim koji funkcioniše obmanjivanjem naroda. U svojoj pripoveci Vođa karikira Nikolu Pašića, u Stradiji se podsmeva ministrima, a satira nije zaobišla ni crkvene poglavare.

Godine 1898. Ministarstvo prosvete je odlučilo da ga otpusti jer je bio nepoželjan protivnik režima. Iz provincijskih gimnazija, u kojima je radio kao nastavnik, dolazi u Beograd i počinje da se bavi novinarstvom. Kratko je bio pisar u Ministarstvu prosvete i nastavnik u Pirotu (verovatno da bi se sprečilo njegovo dalje kritikovanje vlasti), a onda je ponovo otpušten, da bi tada konačno odlučio da je novinarstvo najbolji način za borbu.

Sibirski dani Dostojevskog

Mnogi smatraju da je njegova karijera pisca krenula nizbrdo onog trenutka kada se priključio grupi mladih socijalista, predvođenih činovnikom Ministarstva unutrašnjih poslova carske Rusije, Petraševskim. Posle ogromnog broja pobuna u Evropi tokom 1848. godine i u Rusiji su reakcije bile burne, a Petraševski uhapšen, zajedno sa svojim pristalicama.

Svi uhapšeni su bili osuđeni na smrt vešanjem. Ili im je samo tako bilo rečeno. Kada su ih odveli na mesto pogubljenja i pripremili za smrt svezavši im oči, pročitana je presuda kojom su osuđeni na osmogodišnje kazne zatvora u Sibiru. Navodno je u poslednjem trenutku stiglo carsko pomilovanje.

Dostojevski to nikada nije preboleo. Iz Sibira se vratio narušenog zdravlja, i fizičkog i psihičkog, a njegovo delo Zapisi iz mrtvog doma govori o vremenu koje je proveo u zatvoru, o teškoćama kojima je bio izložen ali i o strašnim ljudima koje je tamo sreo.

Borhesove kritike režima

Horhe Luis Borhes nije bio u zatvoru, ali je njegovo političko opredeljenje donosilo nevolje i njemu, ali i njegovoj porodici. Zbog toga je stalno bio pod prismotrom vlasti. Žestoko se protivio vladavini Huana Perona i još žešće kritikovao totalitarne režime. Smatrao je da pisci treba da se bore protiv autoritarnosti i svih nevolja koje ona sa sobom nosi.

Njegova majka i sestra su uhapšene posle jednog protesta, a nakon što je Borhesova sestra odbila da napiše pismo u kome se izvinjava Evi Peron, ostala je u zatvoru. Borhes je zbog toga morao da drži predavanja uz obavezan policijski nadzor.

Kada je izabran za predsednika Društva argentinskih pisaca, često se dešavalo da policijski doušnici prisustvuju njegovim sastancima. Videvši da se priča o književnim delima, napuštali su sastanke. Nakon njihovog odlaska, započinjale su prave političke debate jer je Društvo i bilo oformljeno za one koji su bili protiv peronističkog režima.

Ono je kasnije moralo da bude ugašeno zbog čestih pretnji a Borhes je, uprkos tome, nastavio sa kritikovanjem totalitarizma.

Otpor i progonstvo Solženjicina

Delom Jedan dan Ivana Denisoviča počelo je književno kritikovanje sovjetskog totalitarizma. Pripovetka koja govori o običnom čoveku u logorskom zatočeništvu otvorila je vrata tabuima koji su do tada vladali SSSR-om.

Naime, sa kritikovanjem Staljina Solženjicin je počeo još tokom Drugog svetskog rata, a 1945. godine je uhapšen i odveden u sibirski logor. Upravo je ovo iskustvo poslužilo kao inspiracija za Ivana Denisoviča. To je bilo delo koje je doprinelo rušenju Staljinovog kulta ličnosti i koje Solženjicin stvara tek nakon povratka u Moskvu, s obzirom na to da je bio prognan od 1953. godine.

Međutim, dolaskom Brežnjeva na vlast, štampanje njegovih dela U prvom krugu i Odeljenje za rak je bilo zabranjeno ali rukopisi uspevaju da dođu do inostranstva i zahvaljujući njima dobija Nobelovu nagradu za književnost 1970. godine.

Objavljivanjem dela Arhipelag Gulag 1974. godine proglašen je izdajnikom, oduzeto mu je sovjetsko državljanstvo i prognan je u Zapadnu Nemačku.

„Od slobodnog čoveka ne može se napraviti rob, jer je slobodan čovek slobodan i u zatvoru.“

Platon

Izvor: Kultivisise.rs

Advertisements

Posted on 21. aprila 2017., in Biblioteka, Knjige, časopisi i pisci. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: