Advertisements

KNJIŽEVNI KRITIČARI BIRAJU KNJIGU GODINE

Pred najširom čitalačkom publikom do sada je, računajući i današnji broj, svoje izbore ponudilo 16 članova Velikog žirija. Glasanje za prestižnu nagradu „Meša Selimović“, koju 29. put dodeljuju „Večernje novosti“, trajaće do 20. februara.

1. „PRAHU OCA POEZIJE“ Matija Bećković (SKZ)

2. „IZ NEIZREČJA U REČ“ Radivoje Mikić („Povelja“)

3. „ARZAMAS“ Ivana Dimić („Laguna“)

4. „ĆUTANjA IZ GORE“ Mirko Demić („Agora“)

5. „AMIGDALA“ Marko Stojkić („Povelja“)

Pišući spev u slavu Njegoševu, Bećković ne navodi činjenice iz Njegoševog života, niti iskaze iz njegovih književnih dela, već umesto toga vrši vrednosno apstrahovanje Njegoševih vrhunskih postignuća u životu i u pesništvu, kako bi izdvojio uzorni smisao njegovog postojanja kao uzorni model egzistencije, i to iz današnjeg trenutka. Knjigom ogleda o našim najpoznatijim pesnicima 20. veka, Mikić potvrđuje kvalitete prvoklasnog poznavaoca i tumača poezije koji na podlozi pouzdanih književno-istorijskih određenja i teorijski utemeljenih analitičkih procedura stiže do sve podrobnijih konkretizacija umetničkih značenja i sve potpunijih saznanja i ocena o piscima i delima kojima se bavi. Od priče iz svakodnevnog života koji je zaposela staračka senilnost majke, I. Dimić pravi priču o smrti majke, to jest, priču koju zaposeda tuga od gubitka majke, znači, priču o najvećoj uzajamnosti koja povezuje dva ljudska bića, s tim što od početka i jednu i drugu priču obavija posebnim tokom esejističkih zapisa koji donose tihu unutarnju katarzu pomirenja sa životom uprkos najvećem gubitku.

Knjiga M. Demića je fantazmagorično-simbolički roman, dakle, interpretacija visoke apstrakcije, interpretacija, čiji su i povod i poruka, međutim, sasvim konkretni: povod na koji se tek aludira, su nedavni ratovi na našim prostorima, politički sukobi kao i uzrok i posledica onih prvih, a poruka koja se eksplicira je cinični apokrif, najgorče egzistencijalno iskustvo koje jedva da se da kazati. Oštre, skoro nemilosrdne stihove bez imalo sentimenta M. Stojkić ispisuje kao da gleda na treperavi displej elektronskog uređaja na kome iz sekunda u sekund promiču ostaci iseckanog postojanja i izmrvljenog smisla. Opora pesnička hronika doba i zahuktalog života koji protiče nezaustavljivo, bez prilike za lirski trenutak.

GORAN MAKSIMOVIĆ (Niš)

1. „ĆUTANjA IZ GORE“ Mirko Demić („Agora“)
2. „BOL“ Miroslav Maksimović („Čigoja“)
3. „GLASOVI SA GRANICE“ Anđelko Anušić (Zavod za udžbenike, Istočno Sarajevo)
4. „VELIKA LAŽ“ Sonja Atanasijević („Plato“)
4. „FUSNOTE ZA MOKRANjCA“ Vlasta Mladenović („Kulturistok“)

Prevashodno smo se usmerili na tekstove u kojima dolazi do preoblikovanja poetičkih i značenjskih prostora srpske književnosti, kao što je potraga za suštinom egzistencijalnog opstanka, za hermeneutičkim shvatanjem istorije, umetnosti i kulture, za estetičkim podtekstom svekolikog iskustva, za neprikosnovenim bićem jezika i alegorijsko-grotesknom motivacijom umetničkog sveta. Naročito smo izdvojili romane M. Demića, S. Atanasijević i A. Anušića. Među pesničkim tekstovima izdvajamo knjige M. Maksimovića i V. Mladenovića u kojima je iskazana lirska raspetost čoveka između smrti i stradanja, umetnosti i stvarnosti, te prošlosti i sadašnjosti.

DANICA ANDREJEVIĆ(Beograd)

1. „ANDRIĆEVA LESTVICA UŽASA“ Svetislav Basara „Laguna“
2. „HRONIKA SUMNjE“ Vladislav Bajac „Geopoetika“
3. „ĆUTANjA IZ GORE“ Mirko Demić, „Agora“
4. „JEVANĐELjE PO RIBARU“ Ratko Adamović („Prosveta“)
5. „PLIVAĆEŠ ZAUVEK“ Ratomir Damjanović („Prometej“)

Basara se, kao uvek, bavi antiutopijom i distopijom savremenog sveta i svojom prepoznatljivom demitologizacijom autoriteta i kanona. Autorovim metahaosom i horornom slikom dvadesetog veka sugeriše se izuzetna sinergija autobiografije i priče o jugofobiji i jugofiliji. Po sopstvenom principu negacije svega, Basara kreira bošovski pandemijum zabluda i metastazu opačina, kroz prizmu Andrićevih misli, stvarnih i izmišljenih. Roman V. Bajca otkriva lucidnu istoriju u intimi i intimu u istoriji Jugoslavije i sliku urbanog, građanskog, beogradskog sveta u drugoj polovini dvadesetog veka. Nacionalna, porodična i lična stradanja i političke metamorfoze filtrirani su kroz ozbiljan, sofisticirani literarni proces. Oneobičena forma naratorskog dvojnika otkriva nam ujed apsurda iz činjenica doba i fikciju autorove projekcije.

Demićev junak, prorok Dijaković, dolazi iz primordijalnog vremena, a iz svog jastva svedoči o uskrsnuću Knjige kao univerzalnog kriptoteksta sveta. Od arhiparadoksa do postmortalnog govora, Demić plete mudru, duhovnu storiju o nemosti, nemirima i tihovanju. R. Adamović vizuelizuje proznu filozofsku predstavu neiskustvenog sveta smrti i put prelaza ka onostranosti. Duh glavnog junaka, glumca nacionalnog teatra ezoterijskim činom dospeva u „stvarnost smrti“. Na tom putu otkriva svetlosni stub i lakoću postojanja. Adamović ruši neke civilizacijske i verske dogme i nudi odgovore na pitanja o gornjem i donjem svetu. Damjanovićev roman predstavlja svet kao more u kome zauvek plivamo, izgubljeni u „komedijantu slučaju“, igrajući ruski rulet sa sudbinom. Svi smo mi izbeglice iz mnogobrojnih ratova i apatridi koji postaju jeretici i skeptici. Ističem sjajnu prozu Vladimira Tabaševića, Jelene Lengold, Ivane Dimić i Tijaga Stankovića.

VLADIMIR GVOZDEN (Novi Sad)

1. „RAŠČARANI SVET“ Jelena Lengold („Arhipelag“)
2. „MEMO“ Divna Vuksanović („Serbika“)
3. „SENKA OSMOG EONA“ Selimir Radulović (Kulturni centar Novog Sada)
4. „RAVNOTEŽA“ Svetlana Slapšak („Laguna“)
5. „SESTRE I DRUGARICE“ Ranko Risojević (Zadužbina „Petar Kočić“)

Ovih pet dela predstavljaju uspešna ostvarenja unutar vrlo različitih književnih prosedea. Od iskidanog i tražiteljskog pesničkog jezika, preko svedene, anistorične, distancirane i ironične proze, sve do složenih i polifonih romanesknih konstrukcija, ova dela svedoče o tome da srpska književnost može da ponudi uspela ostvarenja veoma različitim tipovima čitalaca i čitateljki. Uprkos poetičkim razlikama, u pitanju su snažne anatomije duše i slike borbe da se svet obuhvati jezikom koji nas neprestano izdaje. Još jednom se pokazuje da je književnost izazovan način da se nekažnjeno krećemo rubovima tamnog ambisa sveta i da pritom još uvek sačuvamo nešto snage za smeh.

Izvor: Večernje novosti

 

Advertisements

Posted on 16. februara 2017., in Biblioteka, Vesti. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: