Успео сам да се укрцам за последњи лет кући. Рекоше из контроле да су организовали ванредни лет за Орион. Хвала великом Зурку, не бих могао да издржим још један дан на овој пресветлој планети. Од како сам се искрцао, пре 2 земаљске недеље, носим наочаре, чак и за време њихове ноћи, јер све светли и тад.

Разлог што сам остао толико овде је јер су последња 2 транспорта за Орион била саботирана од стране нове цркве светског уједињења, чији су поклоници умало разнели цео космодром. Како сам обавештен, групе полумилитантних фанатика који не желе да Земљани имају икакве контакте са другим цивилизацијама. Кретени…

Цео мој боравак овде на овој, превише зеленој за мој укус планети, ми никако није пријао. Са пет дана (користим мерне јединице земљана, који се ослањају на ротацију њиховог палентоида око локалне звезде), колико је требао да траје мој пут, остао сам како сам раније напоменуо читавих четрнаест дана. Провео сам то време да мало разгледам околину. Посао који сам дошао да склопим са Земљанима је прошао без проблема они су сви жељни нових технологија, посебно стабилних мотора за међупросторно путовање. Иако су га и они сами открили. У ствари, скоро открили. Наиме, мала земља Србија је направила своју верзију мотора базираних на пројектима њиховог научника Николе Тесле, која се радила на принципу електро магнетног пулса. Прва летилица са тим моторима је требала да узлети са планете Земље, направи круг око ње и њеног сателита који зову месец и приземљи се назад на површину планете.

Све је прошло без проблема у првих неколико сати лета, мећутим, како се лет одвијао услед лоших материјала који су користили, електро мотори су преспојили и игром судбине се у том кратком споју формирало нешто што је било електро мотор за мећупросторна путовања. Када су кренули према месецу и мотор преспојио, бацио их је у међупростор из кога нису могли да изађу све док нису потрошили напонске ћелије на броду, то јест неких 30 сати касније. Уместо да пут траје око триста хиљада километра до месеца, нашли су се на око 22 светлосне године на другој страни. Срећом по њих, сасвим близу једне од наших сталних трговачких рута (Рута за трговину предивне урз салате са планете Талион 1- права посластица, ако мене питате). Када су их наши пронашли, били су већ избезумљени од страха и размишљали како да себи прекрате муке. Страшна ствар, кад вам кажем.

Ево, напокон дођох до прозора и сад видим познате линије наших облих бродова. Пријатно позната плава лица чланова особља ми пожелеше добродошлицу и упутише ме на другу страну од оне на коју улазе Земљани који су кренули у туристичку посету Ориона. Имао сам резервисано место у првој класи – то је значило да имам прозор са дирекним погледом напоље. Да се разумемо, то је врло скупа ствар. Осим пилота и пар вип путника, нико више не види ван брода за време путовања. Сместио сам се у своју капсулу и загледао се у ужурбанано особље око брода. Сад већ известан број наших грађана живи на Земљи у сталним мисијама од којих је једна и опслуживање и безбедност летелица за међупросторно путовање. Из звучника сам зачуо упозорење пилота брода и подесио своје поље силе које ће ме држати безбедно приликом лета и искључио аутоматску јединицу за успављивање. Желео сам да још једном видим планету пре него заспим и лепо се пробудим кући. Брод је без цимања узлетео и видим како се цео космодром смањује и видик ми се шири преко целе околине. Све је тако неприродно зелено… Нисам напоменуо да је  моја планета сва у предивним плавим нијансама.

Ево, ово је већ боље након изласка у орбиту – цела планета је плава. Орион је такоће плаве боје, али је то због претежно плавог камена који прекрива читаву површину планете код нас. У тренутку чист поглед на планету коју сам имао се замрљо у непрепознатљиву збрку шарених линија, јасан знак да смо скочили  у међупростор. Немам разлога више да останем будан – рекох сам себи и укључих јединицу за успављивање. Последња мисао ми је била – Орионе, ево ме стижем!

Причу написао Горан Минић, 07. фебруар 2017. године

Извор: Љубитељи фантастике Костолац