SAM

Tmina je
Nit Zornice
Na stepenicama
Uznosnim

Bez koraka
Goluba let
Naslut
Snovesni

Pa lepet krila
Ruku mah
Bez osvrta
Njemu

Otvorene oči
Da sklopi mu
Smiraj
Da

I nečuh vrisak
Nit jecaj
Grana slomljenih
Ode sam(o)

S BOGOM !

MOŽEŠ LI

Voleti Majakovskog
I Bukovskog
Pesmu dok pišeš
A greh da nije

Nuditi iskreno
Srce prošarano dugom
I žilu kucavicu
Životu da potraje

Bez straha i tuge
Čekati
Sneg da zaveje
A stope vetar da briše

I istinu što ljubiš
Smeš li zaobići
Želju sanjati
I na put večni poći

Osmeha iskrenog
Što odraz je lika
U ogledalu
Priče životne

A vreme je
I Dan kad snove
Nadu
U tebi budi

BIĆE I MOŽE SE
Reče
I
SANJAJ!

TU JE

Kad bespuće
Vidike proširi
Početak je i kraj

Traganja
I bežanja
Uludog

Tu je
Ne tamo
Vetrovima nošen

Na jednom mestu
U jednom trenu
Možes ga naći

Osetiti
I ukuse te
daleke…opojne

Iznova…
Iznova…
Okusiti

I opstati…

Slavica Pejović, Kostolac, januar 2016. godine