Cenzura je stara koliko i pisana reč. Reč cenzura potiče od rimskih cenzora, koji su bili procenitelji imovine ali i “čuvari javnog morala”, odnosno oni su mogli da unize nečiji ugled ako smatraju da je to potrebno. Danas kada kažemo cenzura mislimo na bilo kakvo ograničavanje slobodnog protoka informacija. Iako ljudi taj pojam vezuju za totalitarne režime, nijedna društvena struktura nije imuna na cenzuru. I najveće demokratije se bore sa cenzurom, pa tako u Americi stotine knjiga se godišnje nađe na listi “nepoželjnih” iz raznih razloga.
U Srbiji nema zabranjenih knjiga
U Srbiji ne postoji nijedan zakon koji konkretno zabranjuje štampanje neke knjige. Zakon ne poznaje cenzuru te vrste. Pitali smo u Narodnoj biblioteci Srbije da li postoje danas knjige na listi “zabranjenih”.
Ilinka Smiljanić, načelnik Odeljenja monografskih publikacija Narodne biblioteke Srbije kaže da u Republici Srbiji nikada nije bilo cenzure, dok je takva uredba postojala u Jugoslaviji.
“Radim u Narodnoj bibioteci Srbije već trideset godina i sećam se kada je to ukinuto. Sve što je bilo pod cenzurom, obrađeno je i pridodato redovnom fondu. To su bile knjige „naše…“ emigracije. Sada se kod nas u NBS ništa ne cenzuriše, čak ni verski propagandni materijal”, kaže Smiljanić.
U Ministarstvu kulture takođe kažu da cenzura ne postoji, baš naprotiv, da se oni trude da što više knjiga i publikacija bude objavljeno, a ne zabranjeno.
Cenzura zvanično nije postojala ni u Jugoslaviji. Sloboda govora je garantovana u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima UN, a opet i pored zvaničnog stava cenzura je bila česta, kao i autocenzura. Glavno oružje cenzora je bio zakon, ali i brojne nezvanične odluke koje su se donosile u najvišim krugovima Komunističke partije.
Zakon o štampi iz 1945. je garantovao slobodu štampe, ali i regulisao izdavanje dozvole za štampanje. Tako je bilo zabranjeno štampati bilo šta gde se na neki način ruši ustavni poredak zemlje, vređaju prijateljske zemlje, vređaju državna tela Jugoslavije. Tako široka definicija ostavljala je mesta za zloupotrebu i cenzuru.
Kako zabraniti knjigu u Srbiji?
Jedini način da osporite štampanje i distribuciju neke knjige je da se pozovete da ona širi rasnu, versku ili nacionalnu mržnju.
Ukoliko neku knjigu želite da “zabranite”, možete podneti krivičnu prijavu tužilaštvu, pozivajući se na krivično delo „izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti“ iz člana 317. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije, kao i „rasne i druge diskriminacije“ iz člana 387. stav 3. istog zakona.
Takvih slučajeva je bilo u skorijoj istoriji, pa su tako Helsinški odbor za ljudska prava i YUCOM podneli krivičnu prijavu zbog knjige Dobrice Ćosića “Vreme zmija – Pišćevi zapisi 1999-2000”. Ta prijava je odbačena. Ipak, jedna knjiga je uspela da postane zabranjena u Srbiji.
Radi se o knjizi “Mit o holokaustu” Jirgena Grafa, koja osporava holokaust i umanjuje njegovu ozbiljnost. Republičko javno tužilaštvo je zabranilo distribuciju ove knjige i naložilo da se svi njeni primerci konfiskuju. Kopija knjige ipak može da se kupi u Srbiji, po ceni od 10 evra.
Zabranjene knjige koje su sada lektira
Cenzura nikada nije urodila plodom, pa tako kroz vekove postoje primeri gde su knjige spaljivane, konfiskovane i cenzurisane, a opet su nekako nalazile put do čitalaca. Najnoviji primer zabrane knjiga dolazi iz Ukrajine. Ukrajinske vlasti su zabranile knjige za koje smatraju da pohvalno govore o Rusiji i Kremlju i promovišu „totalitarno mišljenje“, čime je nastavljen kulturni rat Kijeva protiv Moskve.
Evo i nekoliko primera zabranjenih knjiga koje su sada lektira u Srbiji:
Alisa u zemlji čuda, Luis Kerol (lektira za četvrti razred osnovne škole)
Čarls Dodsen, koji je poznatiji po svom pseudonimu Luis Kerol, bio je pisac, istraživač, matematičar, fotograf. Širom sveta je poznato po knjiži Alisa u zemlji čuda, koja je jedna od najlepših modernih bajki za decu ali i odrasle. Prema podacima Univerziteta u Tulzi, knjiga je prvi put zabranjena u Nju Hemširu 1900. godine, 35 godina nakon njenog objavljivanja. Razlog – roman promoviše “seksulane fantazije i masturbaciju”.
“Nepodobna knjiga će uvek biti u opasnosti od strane onih koje ugrožava, sa zahtevom da preispitaju svoja ubeđenja. A oni će radije da se drže tih ubeđenja, i zabrane knjigu” -Ursula Le Gvin
To nikada nije dokazano, ali je bilo dovoljno da njegove knjige budu proterane na neko vreme iz državnih škola.
U Kini drugi razlog za zabranu knjige – 1931. godine general Ho Čien, cenzor kineske pokrajine Hunan, zvanično je zabranio knjigu zato što predstavlja “životinje koje govore kao ljudi”. Kako je navedeno, životinje ne bi trebalo da koriste ljudski jezik, niti da budu na istom nivou kao ljudi. Poslednji slučaj zabrane desio se tokom šesdesetih u SAD, kada je knjiga izazvala niz kritika u javnosti zato što navodno govori o zloupotrebi droge – gusenica koja puši nargilu (ili nešto drugo), Alisa koja jede “magične pečurke”.
I pored svih zabrana, ova knjiga je lektira u Srbiji, i to za decu uzrasta oko 10 godina. A kao i mnoge “zabranjene” knjige, nije loše da je pročitate i ako ste odrasli, pošto je možda sasvim drugačije doživite sad nego ako ste je čitali kada ste bili dete.
Dekameron, Đovani Bokačo (lektira za I razred gimnazije)
Đovani Bokačo je napisao 100 novela u 14. veku, i zbirku nazvao Dekameron. Grupa od deset mladih ljudi, u pokušaju da pobegne od kuge, zatvorie se u letnjikovac nadomak Firence gde pričaju priče.
Priče su uglavnom o ljubavi – a ukoliko ih čitate kao odrasli, shvatićete da je kroz skoro svaku provučena neka seksualna aluzija.
Ovo knjiga je za 600 godina više puta, u raznim delovima sveta, zabranjivanja, spaljivana i konfiskovana. Prvo u Italiji od sredine 15. do početka 16. veka, je bila zabranjena, a svi konfiskovani primerci su bili spaljeni. Kasnije je bila zabranjena i u SAD, od 1923. do 1931. I kada je skinuta zabrana, bila je zaplenjena u Detroitu 1934, a potom i zabranjena u Bostonu 1935. Prema zvaničnim podacima biblioteke u Melburnu, ona je bila zabranjena i u Australiji od 1923-1936. Knjiga se sada čita u gimnaziji, i sa dobrim razlogom.
“Hiljadu i jedna noć” na italijanski način će biti zanimljiva kako tinejdžerima, tako i odraslima, zbog zanimljivih, šaljivih i inteligentih priča i ležernog stila koji je razumljiv svakome.
Kada su cvetale tikve, Dragoslav Mihailović (lektira za II razgred gimnazije)
Priča o beogradskom bokseru i njegovoj tužnoj sudbini čula se daleko u bivšoj Jugoslaviji. Predstava rađena po knjizi doživela je pet izvođenja 1968. kada je naglo povučena. Autor kaže da je Tito lično naložio da se predstava skloni, a knjige su bile povučene iz prodaje. Mihailović, koji je i sam bio 20 meseci na Golom otoku, dodirnuo se te teme u knjizi iako nikada konkretno nije pomenuo ovaj zloglasni logor za političke neistomišljenike.
O Golom otoku se nije govorilo, tako da je bilo kakvo direktno ili indirektno pominjanje bilo previše umetničke slobode. Dugo zabranjena, ova knjiga je do danas izdata u 20 izdanja, a sada je i preporučena lektira za drugi razred gimnazije.
Majstor i Margarita, Mihail Bulgakov (lektira za četvrti razred gimnazije)
Priča o tome kako je ipak uspela da bude izdata knjiga “Majstor i margarita” je savršen primer izvrnute poslovice “ko se pera lati, od mača strada”. Nakon uspeha brojnih predstava, jedna je otišla predaleko, bar po mišljenju Sovjetskog režima. “Ljubičasto ostrvo” (1929) je izazvalo tako burnu rekciju da je ta predstava odmah zabranjena, a karijera njenog tvorca, Mihaila Bulgakova, uništena.
“Čitajte šta god oni žele da vaše oči i mozak ne vide, jer to je upravo ono što morate da znate”. Stiven King
U strahu od gorih sankcija, Bulgakov je spalio prvu verziju Majstora i Margarite, i tražio vizu da emigrira u Francusku.
Zahtev je odbijen, a naglašeno mu je ukoliko pokuša da napusti zemlju biće – ubijen. Njegova žena Jelena Šilovskaja ga je ohrabrila da uprkos svemu napiše roman, koji je konačno završio 1940, samo nekoliko nedelja pre smrti.
Njegova žena je tek posle 25 godina uspela da objavi roman, koji je bio cenzurisan (sa 12 posto originalnog teksta ukonjenog). Ilegalne verzije su kružile (kopije nalik pamfleta koje su se zvale “samizdat”), dok je konačna verzija, koju sada deca čitaju u školama, izdata tek 1989.
Salmon Ruždi – Satanini stihovi (nije lektira, ali jeste štivo za studente književnosti)
Iako nije lektira, teško je napraviti bilo kakvu listu zabranjenih knjiga, a da se ne pomenu “Satanini stihovi”. U modernoj istoriji nijedna knjiga nije izazvala toliko reakcija. Objavljena 1988, i odmah je izazvala burnu reakciju u muslimanskom svetu gde su neki protumačili da njegove reči vređaju proroka Muhameda i sam Islam. Iranski ajatolah je lično izdao fatvu, kojom poziva sve muslimane da ako imaju priliku – ubiju autora, izdavača ili bilo koga ko ima veze sa objavljivanjem ove bogohulne knjige. Knjiga je zabranjena u Indiji, odakle je ovaj pisac, a potom i u drugim zemljama poput Kenije, Tanzanije, Venecuele, Južnoafričke Republike, Singapura.
Zbog pretnji smrću, Ruždija je čitavu deceniju krila britanska policija. Hitoši Igaraši, koji je preveo knjigu na japanski, ubijen je zbog toga 1991, a Aziz Nesin, prevodilac na turski, bio je meta napada 1993, koji se pretvorio u nerede u kojima je stradalo 37 ljudi. Knjiga se inače radi o dva indijska emigranta koji u neverovatnim okolnostima upoznaju sebe, svoje poreklo, i suočavaju se sa izazovima života.
Najbolji način da sumiramo ovu listu zabranjenih je sa citatom Salomona Ruždija. Jer niko bolje nije razumeo stravičnu moć cenzure, zabrane, i neslobode govora.
Kako je on rekao, “Šta je sloboda izražavanja? Bez prava da uvredite – ona ne postoji”.
Izvor:
OD KNJIGE DO DUŠE 
Postavi komentar
Comments 0