Advertisements

Истог догађаја сви се сећамо другачије

Научник међу писцима или писац међу научницима? Сири Хуствет промишља роман као интердисциплинарно поље у које може да стане све – од књижевне фикције, преко сликарства и психијатрије, до неуронаука. Тако настају романи „ Све што сам волео“ (издавач Лагуна), „Лето без мушкараца“, „Свет у пламену“, који јој доносе реноме у Америци и у свету.

Рођена у Нортфилду (држава Минесота) у Америци, Сири Хуствет (1955) студије књижевности завршила је на Колумбија универзитету у Њујорку. Скандинавске лепоте, висока и витка, љубазно нам је отворила врата своје елегантне бруклинске куће, коју, поред осталог, красе платна модерних уметника – још једна област њених интересовања.

Многи критичари воле да је посматрају кроз призму наслова које је објавила у међупростору неуронаука и есејистике. У наслову „Жена која дрхти или историја мојих нерава“, Сири Хуствет креће од сопственог искуства – од приче о неконтролисаним трзајима сопственог тела и неподношљивим нападима мигрене – да би променила позицију наратора и од пацијента постала лекар, како би анализирала сложене односе психе и тела.

У великој мери заступам став да смо телесна бића и да су ум и карактер део нашег тела, каже.  Раздвајање ума од остатка тела може да буде погрешно, јер ум је повезан са целокупним нервним системом и свим оним што се у нама дешава. Идеја њиховог раздвајања, која потиче још из доба старих Грка, веома је опасна. Та идеја има и феминистички аспект – тело се дуго везивало за жене, а ум за мушкарце. Став да смо телесна бића представља начин да превазиђемо предрасуде не само о женама и мушкарцима, већ и о идеји да је интелект некакво „лебдеће“ својство независно од тела.

Интересују вас механизми перцепције, варке сећања, путовања кроз скривене ходнике љубави... Роман „Све што сам волео“ завршава се питањем: „Шта је то што сам волела? “ Да ли се схватање онога што смо волели с временом мења? Како садашњост може да измени наше виђење прошлости?

Нема оригиналног сећања. Оно чега се сећамо јесте тренутак кад смо последњи пут призвали одређено сећање. То значи да несвесно стално мењамо своју прошлост. Фројд је имао идеју сличну оној коју изучава савремена неуронаука, а то је „реконсолидација“. Дакле, сваки пут кад призовете сећање, ви га изнова стварате и мењате. Нисмо поуздани кад је о сећању реч. То свака породица зна, јер ако седите за столом и разговарате о истом догађaју, убрзо ћете схватити да га се свака особа за тим столом сећа другачије.

„Све што сам волео“ је и прича о два озбиљна психолошка проблема. Први је смрт једанаестогодишњег дечака. Како сте одлучили да пишете о једном тако страшном губитку?

Откуд књиге долазе? Тешко је рећи. Дете ми, срећом, није умрло али сваки родитељ – а ја сам мајка – страхује шта би се догодило кад би изгубио дете. То је језив губитак. У књизи сам посетила и истражила то ужасно место.

У књизи постоји још један губитак. Реч је о другом дечаку, који је жив, али је изгубљен за своје родитеље и за друге људе. Он израста у младића који не осећа ни љубав, ни емпатију.

Он је неконзистентна, растрзана особа. Прочитала сам доста књига из области психијатрије, пре него што сам написала тај роман. Разлог што неки људи постану психопате није познат, али сам се трудила да осмислим уверљиву причу и уверљив психијатријски случај. Једно од можда најгорих стања јесте бити неповезан са другим људима и не осећати емпатију. А кад нема емпатије, не осећате ни кривицу.

Бестселер „Лето без мушкараца“ написали сте у другачијем, повремено комичном тону. На почетку романа, средовечна песникиња открива да ће је муж оставити због много млађе жене. Његову жељу за љубавном афером шаљиво називате „пауза“.

Тон јесте шаљив. Мислим да прељуба није неопростив злочин.

Шта значи верност у браку и у љубави?

Мислим да у извесној мери људи то сами одређују. Данас та правила још нису утврђена, али људи се међусобно договарају. Неки живе у релативно отвореним везама, други у затвореним. Питање је само колико можете да толеришете. Посесивност је често део љубави. Постоје људи који успевају да превазиђу љубомору у сексуалном смислу, али за многе од нас то је веома тешко.

Да ли је љубав егоистична?

У психоанализи се говори о нарцисоидној равнотежи. То значи да вам је потребно да осећате пажњу другог, да имате унутрашње осећање вредности како бисте функционисали у свету, што подразумева известан егоизам. Истовремено мислим да права љубав подразумева и емпатију: саосећање са другим.

А кад волимо, да ли знамо шта волимо?

То је веома старо питање о ком се води жива дискусија у савременој филозофији. То не значи да можемо да откријемо тајне мисли друге особе. Увек ће постојати нешто што не можемо поседовати и што ће нам измицати. Заправо, једна од великих грешака у љубави је претпоставити да знамо све о партнеру – јер никад нећемо знати све. Ја сам у браку већ тридесет и пет година и има тренутака кад ме супруг изненади причом коју никад нисам чула или ја изненадим њега. То је напросто подсетник скривених дубина других људи.

Ваш муж је Пол Остер, писац. Како изгледа живети с писцем?

Изразита предност живота с писцем је то што он зна шта значи бити писац, шта значи имати добре и лоше дане, стваралачке кризе. Пол то разуме. Друга предност је то што смо ми једно другом редактори. Ја прочитам све што он напише и прокоментаришем, а и он то ради за мене. У већини случајева, нема много тога да се каже, али било је тренутака кад смо обоје изнели неку озбиљну критику коју је друга особа прихватила. То је непроцењиво.

Пишете и есеје о модерном сликарству. Кажете да је уметност коју стварају мушкарци много скупља од дела које стварају жене.

Да. Најскупље плаћено уметничко дело после Другог светског рата је Ротково – осамдесет милиона долара. Последњи пут кад сам проверавала, најскупље плаћено уметничко дело једне жене био је „Паук“ Луизе Буржуа – једанаест милиона долара. То су драстично различити износи. Ја бих радије имала Луизино дело, али то је само моје мишљење. Знате, постоји цео систем који се репродукује, а обезвређивање женских уметничких дела сигурно је део таквог система. У књизи „Лето без мушкараца“, један од јунака каже: „Ја не читам фикцију, али моја жена чита“. Као да је фикција, нарочито ако ју је написала жена, нешто другоразредно.

Мислите ли да постоји разлика у рецепцији дела књижевника и књижевница?

Мислим да постоји велика разлика. Оно што је Симон де Бовоар написала у роману „Други пол“ 1949. и даље важи. Идеја да је мушки пол универзалан, а женски није, тешко се може искоренити из културе.

Симон де Бовоар каже и да се не рађамо као жене, већ да постајемо жене.

Многе идеје у историји филозофије игноришу значај тела. Мој став подразумева телесно. Мислим да су аспекти телесне женске реалности важни и да не треба да се потискују. С друге стране, те телесне стварности не стварају путању коју морамо пратити. Слажем се са Симон де Бовоар да на разне начине постајемо жене, а да се не рађамо као такве.

 

Извор:

Политика

Advertisements

Posted on 6. januara 2017., in Biblioteka, Knjige, časopisi i pisci. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: