Advertisements

Drugi život – Alisa Peremjakova

Šta se desi kada se preselimo u sećanje? To niko ne zna. Moj saradnik na blogu, Dimitrije Janičić, dobio je od svog prijatelja priču ruske književnice Alise Peremjakove, koju je preveo sa ruskog jezika na srpski, jer mu je bila veoma interesantna. Priča se i meni dopala, pa sam rešila da je podelim sa vama, da biste i vi mogli da uživate u njoj. Hvala Dimitriju na dopuštenju za objavljivanje njegovog prevoda. Pročitajte priču… I razmislite o njoj…

fetus-starchild

DRUGI ŽIVOT


Ana je umrla veoma mirno. Moždani udar pogodio ju je dok je spavala, a kada se probudila više nije bila u svom krevetu nego u prostranoj sobi sa dosta ljudi poput nje koji su očekivali da vide nešto drugo. Prošetavši se između ljudi ona je saznala šta je gde i koga treba pitati. Onda je krenula ka Glavnoj kancelariji biroa, znajući da su birokrati zahtevni i da se poslovi teško završavaju. Ipak je uspela posle dužeg traženja da stigne do činovnika koji je odgovarao za njen slučaj. On je pronašao u bazi podataka i rekao:
– Evo vam spisak karme, treći kabinet sa desne strane u levom uglu – dobićete otpremnicu. Onda ćete ponovo doći. Sledeći!
Iako ništa nije razumela, Ana je uzela štampani list i nastavila u pokazanom pravcu.
– Karma, hajde, šta čekate! – Ana se iznenađeno trgnula.
– K… karma?
– A šta imaš i nešto drugo? – cinično je pitao onaj iza pulta i bukvalno oteo iz Aninih ruku štampani list. – Pa, karme imate, iskreno rečeno, ali time nećete dobiti rat.
– Ja neću da ratujem – uplašeno je rekla Ana.
– Svi vi tako govorite – odmahnuo je rukom službenik, okrenuo se od nje i nastavio – na vaš prethodni životni bilans možete da kupite 138 zemaljskih čovečjih godina, 200 godina ptičjih ili oko 300 godina u obliku drveta ili kamena. Savetujem vam da izaberete kamen. Drveće često poseku pre vremena.
– Stotinu trideset osam… – počela je Ana da glasno razmišlja, ali su je opet grubo prekinuli.
– To vam je 138 standardnih godina ničim uznemiravanog života, bez uzbuđenja, samo trajanje bez ma kakvih neobičnosti.
– A ako bi bilo s neobičnostima?…
– To sam obračunao, za svaki slučaj… sačekajte… – Ili, izaberite sami. Neuobičajenih stvari je mnogo. Talenat – 40 godina života, bogatstvo – zavisno od veličine, brak, pošteno da vam kažem, pola života uzme. Rođenje dece košta vas otprilike 15 godina po detetu… Hoćete li da imate decu?
– Ne… odnosno hoću… dvoje… ne, troje…
– Već ste se odlučili.
– Brak, troje dece, talenat, bogatstvo i malo putovanja po svetu! – u jednom dahu je izgovorila Ana, grozničavo se prisećajući svega što joj je nedostajalo u prošlom životu – i lepota.
– Guba na jare! – promumlao je onaj iza pulta, – a sada, poštovana Ana, dozvolite da sračunamo. Brak – to je 64 godine, ostaju vam 64. Troje dece po 15 godina – to je minus 45. Ostalo je 19. Talenat, dopustimo da bude lokalni, a ne opštesvetski, on je 20 godina. A bogatstvo opet 20 godina minimum. Trebalo je da bolje proživiš prethodni život, nemaš dovoljno godina za te želje.
– A šta… ako ništa – snuždila se Ana.
– Bez ičega, to vam je 138 godina da proživite sama, u veoma tesnom stanu dovoljnom za jednog čoveka, a u slučaju zdravog života mogli biste da računate i na koju godinu više – odgovorio je onaj iza pulta.
– I ništa ne treba da radim?
– Pa, zašto? – οmekšanο će onaj iza pulta – možemo vam organizovati teško detinjstvo – tada ćete zaraditi 10 godina. Brak može da kasni – tako vam neće uzeti pola života. Ako se razvedete – čak kredit će se moći dobiti, i ako je muž neki satrap, onda možda možete dobiti i talenat na globalnom nivou.
– Ali, to je pljačka …
– Loša svekrva pročišćava karmu – ignorisao je njenu ljutnju i nastavio – možete dodati pijanog akušera i invalidnost iz detinjstva. A ako želite …
– Ne želim! – Ana je pokušala da uzme kontrolu nad situacijom – ja hoću, molim vas, dvoje dece, brak blizu četrdesete, sve to po trenutnom kursu, neka ostane regionalni talenat i bogatstvo dovoljno da malo više putujem.
– To je sve? Lepotu nećete dosipati? Ostalo vam je još 50 godina… zar ne? Onda da pomešam… – devojka iza pulta uzela je šoljicu i počela da sipa u nju prah različitih boja, govoreći glasno sebi: „Brak – četrdeset godina, deca da – dva komada, talenat… talenat da izvolite… dodajmo novac… ovde je dovoljno, a nešto će i od muža da ostane… Tako! To je sve. Sve!?“
Ana je u neverici gledala polulitarsku kriglu ispunjenu raznobojnim praškovima, koju su joj pružili iza pulta.
– A ako, recimo, ne koristim talenat, živeću duže?
– Kako ćeš da živiš – to je tvoj problem. Naredila si, to sam ti spakovala, razblaži sa vodom i popij. Roba je upakovana, povratka i razmena ne može da bude! Ako kupiš kaput a ne nosiš ga ili ga nećeš nositi – to je ostao tvoj problem. Ali, kaput si kupila i gotovo.
– Ali…
– Faktura za tebe, uveravam te, sve je tačno spakovano.
– Ali …
– Šta ti sve „Ali“ i „Ali“! Sudbinu si sama odabrala, želje smo stavili da se izmešaju, sve ostalo je u vašim rukama. Sledeći, molim!
Poslednja stvar o kojoj je Ana imala vremena da razmisli pre nego što je njen porođaj počeo bila je: „Uz sve moje znanje i iskustvo, imam osećaj da sam prevarena.“ Dok je porođaj počinjao, u njenom umu se pojavila prolazna iskra, misao: „Kako li će me zvati kada se rodim?
Onda je sve zaboravila.


Priču je napisala Alisa Peremjakova

Sa ruskog preveo Dimitrije Janičić iz Beograda

Advertisements

Posted on 1. januara 2017., in Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: