Među najstarijim zapisima čovečanstva, u indijskim Vedama, rečeno je da „postaješ ono što misliš“. Sveta knjiga Sika („Šri Guru Grant Sahib“) kaže: „Kakva je tvoja svesnost, takav je tvoj put“. U Bibliji ima mnogo mesta koja kazuju da mišljenjem i verom možete menjati Stvarnost:

A kako nam to i zašto Univerzum (Milost, Nebo, Bog, Stvarnost…) pomaže u ispunjavanju želja i snova? Pa zato što u suštini našeg Bića – mi jesmo Univerzum.

*Prema Vedama, mi smo večni sićušni deo večne i sveznajuće Apsolutne Istine (Boga) i Kreacije, kvalitativno gledajući smo jedno, iako smo duhovne individue i kvantitativno sićušni u poređenju s aBožanskom Osobom. (atma)

I zato ako Boga ne nađete u sebi, drugde ga nećete naći. To je lepo predstavljeno u konceptu Brahman–Atman, gde je Brahman svet, a Atman njegov odbljesak u nama. Stvarnost je okean, a mi smo talas koji je uvek (i kada nastaje i dok traje i kada nestaje) deo tog okeana, znali to ili ne, hteli to ili ne. A kada smo već kod talasa, upravo energija talasa misli – talasna dužina (frekvencija) – jeste način kojim smo vezani sa svime što jeste. Stvarnost je mreža energija različitih frekvencija (N. Tesla: „Materija je smrznuta energija“), a mi smo njen suštinski deo, jer je Svest osnova Univerzuma. Poimanje da nam Univerzum ispunjava želje ušlo je u bajke i mitove. Sećamo se svi Aladinove lampe i Duha koji stalno govori: „Gospodaru, reci svoju želju“, ili mita o kralju Midi. U Indiji oduvek decu uče da anđeli stalno lete nebom i neprestano ispunjavaju naše želje i da zato moramo paziti šta mislimo i želimo da nam se ne bi ispunilo nešto ružno („Misli pozitivno“, rekli bismo na Zapadu i poverovali da smo to mi izmislili). Stvarnost i nema neku unapred programiranu sadržinu nego je mi ispunjavamo svojim mislima i željama. A da moramo paziti što želimo, uči nas mit o kralju Midi, koji je poželio da se sve što dotakne pretvori u zlato, pa je skoro umro od gladi i žeđi jer se sva hrana i voda zaista i pretvarala u zlato dodirom.

Prvo želim da vam kažem da vam za najsigurniji način nikakva posebna tehnika nije ni potrebna da bi se postigao uspeh i ostvarili snovi i sreća. Da je, zapravo, dovoljno da se potpuno prepustite Toku da vam bira i put i način („Neka bude volja Tvoja“). Okretanje sebi, vraćanje u sedište Bića, traganje za unutrašnjim mirom, zaustavljanje u sadašnjem trenutku (meditacijom, molitvom, igrom, pesmom, stvaralaštvom), prosvetljenje, spasenje – sve su to samo različite reči i imena za put koji vodi Blaženstvu. Stanju u kome direktno vidimo Bićem bez posredstva uma, u kome i spoljašnji svet i sebe posmatramo kao gledaoci pozorišnu predstavu. Stanju u kome imamo misli i emocije, ali one više nemaju snagu, već ostanu samo prazne ljušture; postojanju u kome takođe reagujemo, ali vidimo, kao svedoci, sebe u reakciji (više nismo s njom poistovećeni). To Blaženstvo donosi vam sreću u kojoj se sve postavlja na svoje mesto („sneg pada i svaka pahuljica leže točno na svoje mesto“). Ako se umu i učini da je nešto nepovoljno, svedok u vama zna da um ne razume što je dobro, a što ne – i taj tihi posmatrač zna da je sve savršeno.

Ego je samo zamka

Ovaj pristup je i najlakši i najteži; najlakši jer ne trebate raditi ništa. Vi ste s duhovnog nivoa gledano već prosvetljeni, blaženi i srećni. Više vam nisu potrebna nikakva učenja, knjige, tehnike, rituali, posebni postupci, vere i zaveti. Nije potrebno da išta više dodajete, već da oduzimate. Trebate samo dopustiti da se dogodi, da se s potpunim poverenjem prepustite onome što (već) JESTE. Zna Otac vaš nebeski što vama treba i pre nego što zamolite.

Istovremeno, taj je put i najteži; naš ego, naša iluzija o nama – ličnost (grčki: persona, prosopon, προσωπον, znači „maska“ kao i u slovenskim jezicima: ličnost, ličina, maska) – šapuće nam da ništa od toga nije tačno, da su to sve gluposti (verojatno mnogima od vas sugeriše baš ovoga trenutka) i da se vi držite svoje „zdrave pameti“. Tu je zamka! Ego zna, um zna, da je prosvetljenje njegova smrt. „Moramo umreti da bismo živeli“ (Korinćanima 1, 15:36) – ego mora umreti da bismo mi – duša (najzad) živeli. Ali ego to ne da, traži garancije.

Znate, na severu Indije hvataju ptice tako što između dva drveta vežu konopac, a na sredini uvežu jedan štapić koji se slobodno vrti. Kada ptica sleti na taj štapić, budući da nema oslonac, on se pomakne i ptica se uplaši da će pasti, pa se grčevito uhvati za taj štap i visi naglavačke. Poslije nekoliko sati, lovac mirno došeta, uhvati pticu i stavi je u kavez. Ptica je samo trebala pustiti štap za koji se držala. Tada bi kratko padala i potom bi ponovo poletela. Ovako, završila je u kavezu. Tako se mi držimo ega i umesto slobode (života večnog), nađemo – kavez. Potrebno je samo da se pustimo. Jedan od mojih prvih pacijenata u antistres terapiji, inače neuropsihijatar, reče mi kako stalno sanja da se drži za neko uže koje se ne drži ni za šta. Pusti, pusti – to je rešenje koje smo vežbali.

Svojim učenicima joge kao ilustraciju izmislio sam „nebesku menjačnicu“ koja nas stalno poziva da priđemo i damo tu falsifikovanu novčanicu (ego), u zamenu za koju ćemo dobiti pravu novčanicu (dušu-Biće), ali mi ne damo. Em smo zavoleli svoj falsifikat, em ne verujemo da prava novčanica zaista i postoji. Eto, to je put u „Carstvo nebesko na zemlji“.