Nerešen status decenijama ugrožava kvalitet umetničke igre. Mladi bez stalnog radnog odnosa, zato što zakon ne dozvoljava zrelima da se povuku. Baletski igrači (pre svega, balerine) po pravilu karijeru počnu da grade veoma rano, odmah po završetku srednje škole, ali ta karijera po pravilu i traje vrlo kratko. U trenutku kada bi u drugim profesijama bile u zenitu, u četrdesetim godinama, profesionalne balerine već su na zalasku karijere. A niti mogu u penziju, niti za njih postoji bilo kakvo drugo rešenje.

Ni posle više od pola veka delovanja Udruženja baletskih umetnika Srbije, njihov status se nije se mnogo promenio, a starosna granica za odlazak u penziju, već dve decenije predstavlja jedan od najvećih problema sa kojima se susreću.

 – Osnovni problem je upravo to, što baletskim igračima nisu usklađene godine života sa beneficijama – ističe Drina Pešić, članica Baleta Narodnog pozorišta. – Prema umetnicima u četrdesetim godinama postoji nekorektan odnos u beogradskom baletu. Govorim o igračima koji su stalno u sali i u boljoj su formi, nažalost, od nekih mladih. Tako neki zreli igrači dobijaju uloge dečaka i devojčica, a neki nisu ni u prilici da izađu na scenu. Ukratko, zavisimo od toga da li se sviđamo ili ne sviđamo direktoru Baleta…

Uprava Baleta, kaže Pešićeva, i ne zna šta će da radi sa igračima na kraju aktivne karijere, niti ima ikakav odnos prema svima onima koji više ne igraju. Za njih, dodaje, nema drugih raspoloživih mesta, a moraju da čekaju da napune 50, odnosno 55 godina, ne bi li otišli u penziju. Ona navodi da se, pošto su ukinuta „prirodna“ radna mesta za one u godinama (pedagog, repetitor…), od tih igrača traži i da tokom proba puštaju muziku, što je ponižavajuće.

– Najveći problem ansambla Narodnog pozorišta i baletske profesije u nas, je veliki broj mladih koji ne mogu da dobiju angažman, osim honorarnog odnosa u kome je više od polovine članova ansambla koji učestvuje u repertoaru – naglašava Smiljana Stokić, članica Baleta Narodnog pozorišta upravo izabrana u UO ove kuće, aktivna članica UBUS. – Ti „honorarci“ nemaju nikakva prava koja zakonodavac predviđa za zaposlene, nemaju beneficirani radni staž kao mi, niti imaju kontinuitet u primanjima, u zdravstvenoj zaštiti…, što je nedopustivo.

RUSKI MODEL

 U Srbiji su posle Drugog svetskog rata po ugledu na ruski model, baletski umetnici odlazili u penziju kada napune godine staža, a ne godine života. Diskontinuitet je napravljen 1996. godine, kada su izgubili ta prava.

Stokićeva takođe naglašava da je u srži problema činjenica da baletski igrači odlaze u penziju tek u pedesetim godinama, kada nalaže zakon, umesto onda kada nalaže profesija. Da bi se ovi problemi sistemski rešili, neophodna je intervencija i međusobna saradnja ministarstava kulture, finansija, pa i prosvete, jer postoji potreba da se baletski igrači prekvalifikuju i osposobe za pedagošku profesiju, koja je za njih prirodan „nastavak“ karijere.

– Morala bi da postoji i platforma za saradnju između pozorišta i baletskih škola, da najtalentovaniji ne bi više odlazili u inostranstvo, već bi se zapošljavali u našem Baletu – dodaje Stokićeva.

PRIVILEGIJE STRANCIMA

Kao jedan od problema u Baletu nacionalne teatarske kuće, Pešićeva ističe i (ne)legitimnost audicija. I ona i Stokićeva, međutim, naglašavaju da domaći baletski igrači nisu ravnopravni sa inostranim članovima ansambla, koji imaju brojne privilegije.

Izvor:

Večernje novosti