Intervju s Gradimirom Stojkovićem, dečijim piscem

Gospodine Grado, šta Vas je opredelilo da budete dečji pisac?

Dosadni, nepošteni, lažljivi, pokvareni, licemerni, zavidljivi, dvolični siledžijski svet odraslih. Malo li je? Dečji svet je bio tada, u moje vreme , baš dečji. A i ja sam bio i ostao dete. Moja žena veli da nisam napunio četrnaest godina. Mislim da je pogrešila: ušao sam u sedmanaestu, ali sam se opet tu zaglavio… što će reći: ovu današnju decu više ne razumem. Tragično, ali istinito – ovo više nisu NAŠA deca, no nekakva tuđa, evroamerička… A ja sam Sloven, Srbin. I to me i dalje drži opredeljenog za pisanje namenjeno deci i mladima.

Šta mislite zašto današnja deca manje čitaju?

Odgovoriću pitanjem: a zašto bi čitala? Knjiga postoji, ona prava, štampana na hartiji. I ona elektronska, koju mogu da gledajući  čitaju sa ekrana nekakvog elektronskog medija. I šta je tu problem, molim lepo? Problem je u tome što deca sve ređe ČITAJU, ali uglavnom GLEDAJU, pa se sasvim jednostavno prelazi sa čitanja sa ekrana na gledanje ekrana. To više nisu one „pokretne slike“, već virtuelni život. Tačka. Nema više.

Kako podstaći decu da više čitaju?

Odgovor je naizgled vrlo jednostavan: treba ih privući da to čine. Treba ih nagovoriti da pravu knjigu uzmu u ruke. Treba ih, potom, uputiti zbog čega da čitaju. Već sam dojadio i Bogu i narodu pričajući i pišući o tome da taj težak, rekoh i sveti posao, uglavnom rade bibliotekari. I oni školski (koje se današnje vlaste trude da eliminišu iz škola, biva da se uštedi na finansijama, škrtim i ovako i onako) i oni seoski, mesni, opštinski, gradski… Ima, kažu, još uvek i učitelja i profesora koji takođe zagovaraju čitanje knjiga. A priča se da ima čak i roditelja koji to čine…

Niko ne može zaboraviti vašeg omiljenog Hajduka…. šta to krasi ovaj roman koji je pisan u nekoliko delova? Šta vi mislite zašto je poseban?

Jedan je „Hajduk u Beogradu“. Posle njega ima još osam romana u kojima je Hajduk glavni junak. Ne „krasi“ ga ništa posebno, mislim ja. Kad je bio napisan i potom objavljen (u prošlom veku) značio je prekretnicu u romanu namenjenom deci i mladima, tj vratio je roman stvarnom, postojećem dečjem životu. Kako reče jedan od kritičara (bezmalo sa žaljenjem): „Kad smo svi očekivali ‘modernu’ u književnost namenjenoj deci, pojavio se Gradimir Stojković, pa su gotovo svi počeli da pišu kao on.“ Eto, to je posebno: moji romani su uspeli da vrate knjigu deci u ruke, deci zasićenoj herojskim, ratnim i socedukativnim-romanima. Takva su bila vremena.

grada22-300x300

Zašto ste svom jednom romanu dali naziv „Raduj se mladiću“?

KNJIGA PROPOVJEDNIKOVA, 11, 9: „Raduj se, mladiću, za mladosti svoje, i neka te veseli srce tvoje dok si mlad, i hodi kud te srce tvoje vodi i kuda oči tvoje gledaju; ali znaj da će te za sve to Bog izvesti na sud.“ Treba li posle ovoga ikakvo naknadno objašnjenje? Roman je knjiga prva (ima ih, za sada, tri) o vremenu u kom sam rođen, u kom sam živeo, o prošlom veku… tek da, kako je rečeno, mladi vide kako je sve uvek bilo, biva i biće za svaku mladost slično u proživljavanju, odrastanju i preživljavanju.

Šta mislite o festivalima za decu?

Za decu? Ima li toga danas? Mislite festivali koje priređuju odrasli po firmom „za decu“? Ne bih o tome… kakvi su ukusi i odraslih priređivača takvi su i programi, a decu su već formirali neki drugi faktori: pink-poezija, turbofolk, farme, parovi, velika braća i neka mi bude oprošteno ako sam nešto izostavio, a biće i novoga sličnog po nameni i obliku. Zmajeve igre se drže još nekako, ali su izgubile ono što su bile po osnivanju, pisci i književnost su marginazovani, a muzika, ples i tzv dečja zabava su preuzeli primat. Medijana u Nišu je, čini se, najkorektnija u održavanju kvaliteta, ima strogo definisanu koncepciju i od toga ne odustaje. Festval humora za decu ima maskenbal i to je najvažnije, a ostalo je karikaturalno odgovarajuće, valjda, imenu festivala  i tapka u u mestu, čak nazaduje, što je vidno, ali o tome ne bih. Ono kvazirevijalno Vitezovo proleće ne vredi ni spominjati, jer je to upravo odraz naše rijaliti današnjice, što bi rekao Šekspir: mnogo buke ni oko čega… u ostalom kako mi se čini, gotovo svako mesto u ovoj Srbijici, ima poneki festival, pa i takve, namenjene deci. Šta reći, no ponoviti: kakvo vreme – takvi ljudi, kakvi ljudi – takvo im potomstvo.

Bavili ste se novinarstvom!  Šta mi možete reći o sebi iz tog perioda?

Samo toliko koliko da je to bavljenje bilo glavni uzrok mom bekstvu od odraslih i sklanjanju u dečji svet. Otišao sam u prosvetu, u osnovnu školu i u njoj ostao 25 godina. Radio sam u „Pančevcu“ u kom su slične poslove pre mene radili jedan Miroslav Antić, Dragutin Ilkić Birta, Miloš Nikolić… a onda se desilo da sam pobrkao lončiće: tekstove koje sam objavljivao u „Ježu“ objavio sam i u „Pančevcu“. Postao sam politički nepodoban, a budući da nisam bilo član Partije, nisam mogao ni da odgovaram za to. Da ne bi stradao moj glavni i odgovorni urednik rekao sam zbogom novinarstvu. Na sreću moju, ali više njihovu.

Bili ste čest gost naše biblioteke „Gligorije Vozarović“. Kakve ste utiske poneli odatle? Kako bi biblioteke budućnosti trebalo da funkcionišu? Šta bi bilo neophodno unaprediti?

Da, bio sam. Utisci su bili i ostali sjajni. Čini mi se da sam im bio dragi gost, bar onoliko koliko su oni meni bili dragi domaćini. Generalno, hvala! A što se tiče onoga kako bi biblioteke trebalo da funkcionišu i šta bi trebalo unaprediti zbilja ne znam odgovor na ovo preteško pitanje. Jedino sam siguran da bibliotekama mora da budu obezbeđeni mnogo, mnogo bolji materijalni uslovi. Kupovina knjiga na prvom mestu, ne ovako glupavo, tenderski, kao danas, no po slobodnom ali stručnom izboru zaposlenih. A potom i za sve drugo, što današnji stručni ljudi zaposleni u bibliotekama osmisle. Imajmo poverenja u njih. I nagradimo to poverenje prema njihovim rezultatima…

Kakve osobine treba da poseduje jedan dobar pisac?

Ne znam. Pitajte nekog dobrog pisca ili kritičara – ja sam samo pisac dela namenjenih deci i mladima. Nestručnjak, dakle. Moje je da pišem i to činim onako kako umem i za šta sam sposoban. A da dajem mišljenje o tome da li je nešto dobro napisano ili ne – ne pada mi na pamet! Ipak, priznajem da sam to ranije ponekad i činio i uvek ispadao grbav, mada sam uvek to činio s dobrom, poštenom i iskrenom namerom. Sad se ustežem čak i najboljim prijateljima da kažem „ovo je dobro, a ovo nije“. S razlogom, svakako.

Zašto je virtuelni svet nadmašio realnost?

Mislim da još uvek nije, bar ne u potpunosti. Zamisao „nadljudi“, svetskih finansijera, upravo je takva: ostvarivanje virtuelnog sveta koji ne zahteva bilo kakvu pismenost, tj pamet. A svaki vladar/vladalac zna da je najlakše vladati masom nepismenih. Virtuelni svet je uvod u glupost, usvajanje virtuelne stvarnosti oslobađa odgovornosti za sopstveni život – o tome  odlučuju oni koji stvaraju takvu stvarnost i, da citiram Boru, koji kratko i jasno daje definiciju zamene realnog virtuelnim: „Kako je lepo biti glup!“ Ali, ipak, nije virtuelno u potpunosti nadmašilo realno: još nas ima, a dokle ćemo – e, to se ne zna!

Kako biti i ostati dobar čovek u današnjem vremenu?

Jednostavno: onaj ko je dobar, dobar je u bilo kom vremenu i prostoru.

Šta mislite da li je knjiga i znanje obezvređeno danas i zašto?

Na ovo sam već nekoliko puta u ovom razgovoru govorio i odgovorio, zar ne? Samo još jedno: knjiga nije obezvređena, obezvređena je ISTINSKA knjiga, one duge su na ceni. Znanje?! Šta će nam to? Danas diplome rastu na svakom bankovnom drvetu, a na svakom ćošku eto institucije za fabrikovanje svedočanstava i diploma. Znanje je danas ono što bi rekao moj negdašnji drugar moler Dragan Krivi: „Burazeru, plati pa klati.“

Izvinite, ali pisanje nije moj hobi. A za nekakav hobi – nemam vremena. Isuviše ima zadataka u ovom mom životu koje treba ispuniti. U nekakvim međupauzama (i u nekakvoj prošlosti) bavio sam se filmskim stvaralaštvom, posebno dečjim, a voleo sam i da fotografišem i slikam, tj crtam, pri čemu sam svemu tome i decu podučavao, mada ne klasično već na svoj, poseban način.

Dosta ste putovali! Koje je po Vama najlepše mesto gde ste boravili i zašto?

Da, putovao sam ranije. Danas – ređe. A svako mesto u kom sam boravio imalo je svoje lepote. Najlepša su mi mesta u kojima sam živeo: Mramorak, Vršac, Pančevo, Beograd, a sad mi je najlepši – Brestovik. Zašto? Zato!

Grado, šta je najvažnije u životu?

Najvažnije je biti živ, zar ne?

Izvor:

Mitrovica.info

Posted on 20. februara 2016., in Biblioteka. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: