Kritikovana sam u više navrata zbog toga što su mi svi tekstovi na blogu pisani latinicom. Nije ni sa kakvom lošom namerom, verujte mi. Izgleda da je samo u pitanju moje jugoslovensko vaspitanje i obrazovanje. Naime, ja sam Osnovnu školu pohađala osamdesetih, Gimnaziju i Fakultet devedesetih godina prošlog veka – u vreme kada se ravnopravno pisalo i ćirilicom i latinicom. Politika me zaista ne interesuje i trudim se zarad ličnog mira da izbegavam vesti iz te oblasti. Zar stvarno u našoj zemlji svi mi moramo, pored toga što radimo svoje poslove, da budemo upućeni i u svaki aspekt rada političkih stranaka i vlade?! Svaka čast ljudima koji se bave politikom, neću da sudim, jer nisam upućena šta je tačno a šta nije od onoga što prenose mediji, ali njihovo njima, a moje meni. Ja sam bibliotekarka, uživam radeći svoj posao i ponosim se time. Kao takva, upućena sam i u zakone, pogotovu što radim na Odeljenju periodike, okružena Službenim glasnicima (za korisnike, mi bibliotekari smo i pravnici po potrebi). Koliko znam, ako se u skorije vreme nešto nije menjalo, pored ćirilice, zvanično pismo u našoj zemlji Srbiji je i dalje i latinica (Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma). Bežeći od toga da budem nacionalista i da pišem samo ćirilicom, na žalost, otišla sam u drugu krajnost i na svom blogu objavljivala samo tekstove na latiničnom pismu (konvertovala sam ćirilične, naravno). Da bih ispravila svoju nenamernu grešku, obećavam da ću ubuduće ravnopravno objavljivati tekstove na ćirilici kao i na latinici.  Hvala na razumevanju. R.M. 🙂