Advertisements

Tadž Mahal spomenik

Tokom XVI veka Moguli prodiru u Indiju, ujedinjujući je u jednu celinu, na severu, do visoravni Dekan. Da se podsetimo, Mogul je persijska reč, koja označava potomke Džingis Kana, poznato nam je da su njegove horde opustošile Europu. Prvi mogulski vladar Babur stigao je iz Persije i bio je u srodstvu sa mogulskim carevima. Njegov naslednik Akbar (Veliki) shvatio je da je nužna verska tolerancija u zemlji kontrasta kao što je Indija, dok Islam posle Hinduizma postaje druga dominatna religija. U tom nekom smislu zemlja od padina Himalaja sve do visoravni Dekan postaje centralizovana od strane Delhijskog sultanata.

Najstariji spomenici Hindu kulture bivaju opustošeni ili transformisani u slavu Islama, Hindu civilizacija se povlači duboko u planine Himalaja. Vremenom, kako se naslednici smenjuju, prag tolerancije prema drugim religijama, se smanjuje a po tome je poznat Šah Džahan (1627 – 1658) i njegov sin iz braka sa Mumtaz Mahal Aurangzeb. Prestonica im je u Agri; utvrdjena u čuvenoj Crvenoj tvrdjavi; koja je locirana na obali reke Džamune. U to vreme broj stanovnika je bio negde oko 700.000; a po prvi put Indija je ujedinjena u jednstvenu centralizovanu celinu. Smatra se da je carstvo Mogula u vreme vladavine Šah Džahana (1627 – 1658) dostiglo svoj vrhunac po koncentraciji i tekovinama ekonomskog blagostanja, trgovačkikm vezama na putu svile koji prolazi kroz susedni Radžastan, dolasku učenjaka i umetnika sa svih strana islamskog sveta, sjajnim arhitektonskim zdanjima vladara.. Moguli su bili poznati kao veliki ljubitelji dragocenog metala, dragog kamenja, skupocene svilene odežde, kao veliki hedonisti te su uživali u vinu i opijumu. Medjutim u Indiji ostaje zauvek zagonetka, šta je odistinski hindusitički spomenik a šta su Moguli vrlo drastično zloupotrebili da bi podigli svoj hram. Pa postoje sporenja i da je sam hram Tadž Mahal, bio hindu hram Višnua i Šive, što mnogi istoričari osporavaju, dok Hindu narod u to veruje.

Danas se najvećim dostignućem Mogulske vladavine smatra gradjevina Tadž Mahal (1632 -1653 n.e.), monunemtalni spomeniki sazdan u slavu ljubavi a posvećen Mumtaz Mahal omiljenoj ženi Šah Džahana. Uvreženo je mišljenje da je to najveći biser Indijske kulturne baštine i pod zaštitom je UNESC-a a takodje spada u sedam svetskih čuda. Uz ovo ide romantična ljubavna priča; o večitoj ljubavi Šah Džahana prema Mumtaz Mahal, koja je puna istorijskih ili legendarnih obrta. Mumtaz Mahal, ljubav iz detinjstva Šaha Džahana, je njegova druga ili treća žena koju uzima tako što joj ubija muža i odvodi je u svoj harem u kome je 5000 žena.

Međutim kao što nekad u životu biva, dešava se čudo i prema legendi Šah Džahan se vezuje za Mumtaz toliko da ono što je na Idnijskom pontkontinentu u XVI veku bilo nemoguće, a to je personalizacija ljubavi, što njihovu vezu čini mogućim u ljudskim dimenzijama. Ovde nije reč o političkom braku, ili otelotvorenju braka tek radi radjanja dece, već o duboko intimnoj vezi ovog bračnog para, koja se temelji na emocijama. Mumtaz Mahal je najmoćnija žena u njegovom haremu, savetodavac Šaha Džahana; u njene ruke se sliva svo bogatsvo koje dolazi iz okupiranih delova Indije. Radja četrnaestoro dece Džahanu, neumorno ga prateći svud pa i u ratnim kampanjama. U jednoj od takvih kampanji u toku porodjaja, Mumtaz se smrtno razbolela i legenda kaže da je poslednja želja bila da joj njen supružnik sagradi mauzolej koji će biti večiti spomenik njihove ljubavi. Istorija priča da je dve godina tugovao, postio i da ga uopšte ništa nije zanimalo osim gradnje samog hrama. Oponenti kao i istoričari će reći da je odmah nakon smrti Mumtaz Mahal oženio njenu sestru. Gradnja hrama počinje samo šest meseci nakon smrti voljene žene 1671. godine i potrajaće 12. godina ali uz kompletnu izgradnju kompleksa i duže sve do 1654.

Smatra se da je u izgradnji učestvovalo negde oko 20.000 ljudi ali kad je sve to okončano Carstvo Mogula je od silne ekonomske iscrpljenosti bilo na izdisaju. Sin Aurangzeb, svrgnuće oca i zatočiće ga u kulu u Crvenoj tvrdjavi; odakle je samo preko sistema ogledala mogao da vidi Tadž Mahal. Ceo kompleks je jedna sublimirana metafora sufi filozofije koja se ogleda u kontrastnoj igri Belog mermera samog mauzoleja i dva simetrična zdanja crvenkaste boje od peščanika. Gradjevine ozidane u crvenom pešćaniku su džamija – na severozapadu dok je na jugoistoku kuća za odmor.

Belina Tadža simbolizuje nebesko catstvo a crveni peščanik gradjevina – zemaljsko carstvo. Besprekorno hladna belina mauzoleja „Nebeske suze“ – je raj na zemlji (Tadž) ; gradjevina koja je isprva podignuta u crvenom kamenu a onda oblagana belim mermerom iz Radžastana. Kruniše je kupola koja je lukovičastvo izvedena u memeru čija je visina negde oko 75. metara. Ovu oktogonalnu gradjevinu okružuju četri minareta koji nisu pravi po sebi (jer su arhitekti uračunali rizik od zemljotresa), te u očima gledaoca stvaraju optičku varku. Tih osam niša ili prostorija u samom mauzoleju; simbolišu osam vrata koji vode u raj po Kuranu; a te niše okružuju centralni krug u kome je mezar Mumtaz Mahal. Kovčeg formalno leži u centru ali sam grob je skriven duboko u podzemnoj prostoriji. Ono što je sastavni deo samog mauzoleja i zaokružuje priču je vrt ( dženet – raj) koji je podeljen na četri kvadranta razdvojenih madjusobno kanalima koji simvolišu rajske reke Kurana. Voda koja teče kroz kanale, koja se skuplja u bazenu koji predstavlja metaforički nebesko – andjeosko mesto u koje pristižu duše preminulih. Vrt i Bazen su suštinski povezani sa Belom suzom jer personifikuju vanvremensko i transcedentno. Natpisi i kaligrafije su pisani na arapskom i pažljivo su ispisani na odabarnim mestima.

Ono što je zanimljivo je tehnika pietra dora ili pietra dure tzv. Parchin kari u Južnoj Aziji. Tehnika urezivanja tj. slikanja floralnih motiva u dragocenom kamenu kao što je: žad, karneleon, granat, etc. Ova tehnika uvedena je iz renesanse Italije a usvojile su je zanatlije iz Agre. Za samu konstrukciju kupole prepostavlja se da je bio zadužen arhitekta iz Istambula, što nama može biti zanimljivo; a da su na njenom izvodjenju radili opet delatnici iz Širaza. Zanimiljivo je što kupola i sama konstrukcija gradjevine nedoljivo podsećaju na Svetu Sofiju u Konsantinopolju – kad je malo bolje pogledate iz daleka.

Mnogo ima mistike, legenda i mnogo protivrečnih istorijskih detalja. Izvori su kontraverzni i navode nas na različita tumačenja i shvatanja pa i doživljaja Tadža (Tadj). Vodič neće znati da vam kaže da je arhitekt ovog zdanja bio persijskog porekla  Ustad Ahmad Lahauri, ali će vas ljubazno opomenuti da se pripremite na pretres pre ulaska u sam kompleks i ponoviti da je 60 % kompleksa zaposednuto od strane Indijske vojske zbog terorizma. Drugo da ćete biti obavezni da nosite specijalne navlake dok klizite po čudesnom mermeru, jer se u Islamske hramove ili ulazi bosih stopala ili sa natikačama. Unutar same grobnice svako fotografisanje je zabranjeno, da bi se sačuvala savršena belina mermera i lepota urezanog dragog kamenja.

Severoistočni minaret od mermera iz Radžastana, čija se boja menja u zavisnosti od svetla

Ono što je za putopisca ove priče bilo čudno je zapanjujući bljesak hladnoće Tadž Mahala u koji dolaze miloni hodočasnika iz celog sveta, diveći se lepoti „nebeske suze“ i ljubavne priče koja transcedira vreme kroz ovu gradjevinu! Jedna od mojih prvih opservacijaje je komercijalizacija te nacionalne „svetinje“ dok esencijalna „Posveta ljubavi“ – kao da ostaje ostaje skrivena u nekoj senci. Ovako pred nama nakon prolaska kroz glavna vrata upada u oči blještava belina koja svedoči o sujeti i moći Šah Džahana koji je gradeći Tadž kao glavni idejni tvorac ovog mauzoleja doveo svoje carstvo do propasti. Džahan je bio moćni vladar koji je sebi sazdao tzv. Tron pauna težak jednu tonu i sadržao je u sebi 230 kg dragog kamenja.

Reklo bi se da je u samom mauzoleju očigledna želja da se pokaže Sufistički Ideal islama, personifikovan u konceptu gradjevine; misticizam i dosledna spiritualnost a toliko je ljudski malo ogledalo humane ljubavi u njoj. U toj pefektnoj hladnoći ne opstaje ljubav niti pozitivna emocija; već beskonačna estetska lepota koja gledano iz nekog ugla čak i nema svoju orginalnost; jer izvori kažu da je Šah Džahan imao dobre uzore u gradjevinama svojih mogulskih prethodnika..A da ne pominjemo sinkretizam različitih umetničkih škola.Istoričari poriču legendu da su zanatlijama i umetnicima nakon završavanja posla odsecali ruke..Bilo bi malo surovo..No, narod Indije je mnogo ispaštao zbog ovog hrama – mauzoleja posvećenog ljubavi ili sujeti.

Ostajemo zapitani pred lepotom Tadža, koji je na svetskom glasu; sa kojim se identifikuje cela indijska nacija uporedivši je sa drugim kulturno-civilizacijskim spomenicima posvećenim Lepoti i Mudrosti. To su takodje monumentalna dela takodje pod zaštitom UNESCA kao što su Adjanta i Elora; 2 do 3. vek p.n.e.; u Indiji koje su po sudu pisca ovog eseja možda nešto najoriginalnije što Indija poseduje u svom kulturno – civilizacijskom blagu. Ako je važeća izreka, da će lepota spasiti svet, onda sumnjamo da će, spomenik ljubavi, Tadž Mahal to učiniti. Jer Indija ima u sebi toliko spiritualnog, istorijskog, kulturnog blaga koja jednostavno treba videti i doživeti. Možda su poredenja neumesna i subjektivna ali nije dovoljan samo ljudski jedan vek pa i više za „ Otkriće Indije“ u potrazi za lepotom i mudrošću civilizacija i kultura koje su cvetale i gradile istoriju humanuma. Indija za koji istoračari i arheolozi vele da je nasjatarija civilizacija a svaki trag ili grumen zemlje skriva još nekolko slojeva faktičke istine otkrivenih u artefaktima. Ne zaboravimo da je Tadž izgradjen u XVI veku; što pripada periodu delhijskog sultanata; dok se prema izvorima zrela civilizacija, vrlo sofisticirana urbana kultura u tzv. Harapianskom periodu javlja izmedju cirka 3000 do 1900 p.n.e. Nakon koga sledi period Veda,etc.Stoga pisac ovog eseja smatra da je Tadž Mahal, umetnički „Savršen“, jer kao što reče Niče: „ Ja jesan nihilsita, ali volim lepotu.“, ali nije „Uzvišen“ spomenik lepote. No, zbog mnogih navedenih ali „možda“ i neizrečenih razloga ovaj spomenik nije jedinstveni symbol Indije koja je prožeta strukturalno sa nevrovatno razgranatim „Stablom života“.

Izvor:

P.U.L.S.E

Anja Weber

Advertisements

Posted on 30. oktobra 2015., in Arheološki kutak, Iz istorije. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: