Rođen je u selu Temerinu, 27. januara 1777. Srpsku osnovnu školu svršio je u mestu rođenja, nemačku u Titelu, gimnaziju u Novom Sadu i u Segedinu. U Pešti je učio filozofiju i prava, ali naročito se bavio estetikom i poezijom. 1800. godine stupi kao činovnik u mitropolijsku kancelariju u Karlovcima, i u isto doba postane nastavnik u bogosloviji. 1802. zakaluđeri se, i mesto krštenog imena Luka dobije kaluđersko ime Lukijan. Neprestano u pridvornoj službi kod mitropolita i u bogosloviji, gde predaje slovenski jezik, on čita, usavršava se, uči grčki i engleski. Kaluđeri ga ne vole zbog njegovog obrazovanja, mitropolit mu zabranjuje da piše stihove, i on sporo napreduje u crkvenim činovima.

Tek 1812. postao je arhimandrit i starešina manastira Šišatovca. On stiče književan glas, u vezi je sa svim srpskim i mnogim stranim piscima, ali se u manastiru pokazuje kao rđav administrator. Pošto mu je oduzeta uprava nad manastirom, on se oko 1822. našao u teškim prilikama. Goni ga mitropolit, koji ne može da mu oprosti što hvali Dositeja Obradovića i što je prijatelj Vuka Karadžića; manastirska bratija, od koje se toliko razlikovao svojom inteligencijom, kinji ga, kao što je kinjila i Jovana Rajića; dugovi su ga opteretili, on je u očajanju, pun mržnje na „crni polk“ kaluđerski i proklinjući život. Tek 1823. vraćen je na svoje staro mesto. 1824. postavljen je za administratora gornjokarlovačke eparhije. U Plaškom on započinje jaku i smišljenu prosvetnu i crkvenu akciju u toj zapuštenoj eparhiji. 1828. bude postavljen za episkopa. Koristan crkvi i narodnoj prosveti, Mušicki je na tom mestu ostao do smrti, 15. marta 1837. godine.

Mušicki je prvi umetnički pesnik u srpskoj književnosti. Svoje stihove objavljivao je u prigodnim knjižicama i po listovima i časopisima. Njegova skupljena dela, Lukіana Mušickogъ stihotvoreniя izišla su posle njegove smrti u četiri knjige: prve dve u Budimu, 1838. i 1840, druge dve u Novom Sadu, 1844. i 1847.

Mušicki je počeo pevati kod Srba kada gotovo niko nije pevao, i u srpsku poeziju uvodi nov pravac, psevdoklasični, koji se u Evropi stao širiti posle Obnove, i kakav je on naročito našao u mađarskoj i ruskoj književnosti XVIII veka. Kao pesnik Mušicki potpuno pripada psevdoklasičarskoj školi. Kada se on kao đak školovao u Pešti, mađarsku književnost bio je zahvatio psevdoklasicizam. Od velikog uticaja na njegov književni razvitak bio je Ludvik Šedijus (1768—1847), đak nemačkih filozofa, njegov profesof estetike i filozofije u Pešti, revnostan pobornik klasične umetnosti. Mušicki je sve svoje književne ideje primio od njega. Upućen u tom pravcu, on naročito izučava Klopštoka i „nemačkog Horacija“ Karla Vilhelma Ramlera. Naučio je odlično latinski i grčki, i pri kaluđerenju uzeo ime Lukijana Samosaćanina. Iz sačuvanog spiska njegove biblioteke vidi se jasno koliko je veliko bilo njegovo književno i filozofsko obrazovanje. Tu su ne samo svi glavni pisci grčke i latinske starine no i moderni, od Nemaca: Herder, Hegel, Kant, Mendelson, Klopštok, Gete, Viland, Šiler, Birger: od Francuza: Bosije, Molijer, Boalo, Lafonten, Volter, Helvecijus, Didro, Kondijak; od Engleza: Šekspir, Goldsmit, Pop; od Talijana: Dante, Ariosto, Taso, Bokačo, Goldoni; od Rusa: Lomonosov, Deržavin. Mušicki je izvesno bio najobrazovaniji srpski pisac svoga vremena.

Horacije je bio njegov glavni uzor, i De arte poetіca znao je napamet. U svoje „ljubimce“ on računa tri pesnika: „psalmopjevca“ Davida, Klopštoka, onda slavljenog nemačkog pesnika Mesijade, i svoga „dragoga Oracija“, kako ga je nazivao. On prevodi Horacijeve stihove, pored Anakreontovih i Katonovih.⁵¹ U jedan mah nameravao je da prevede sve Horacijeve pesme, i prevodio ga toliko, tako da mu je mitropolit Stratimirović zapretio da će ga isključiti iz crkve ako i dalje prevodi jednog „jazičnika“. Kao Horacije on je prigodan, piše laskave pohvale i posvete, i Kopitar mu povodom toga piše: „Voleo bih da ste ponositi kao Klopštok, i da se ne udvarate kao Horacije i Virgilije.“ Od Horacija uzima svečan, hvalben ton, retoričarsku pompu, ali bez njegovog epikurejstva. Njegova versifikacija je sasvim horacijevska, i on sam veli kako najradije peva po „Flakovoj liri“. On smatra za veliki uspeh srpskog jezika što se na njemu može pevati po latinskom razmeru. On metrične obrasce uzima iz Horacija, najviše alkejsku strofu, ali reči akcentuje po ruskoslovenskom, bez ikakva obzira na akcentuaciju srpskog jezika. Uviđajući teškoće i besmislenost takvoga pevanja, Vuk Karadžić je sa razlogom osuđivao taj Mušickov „rimski razmjer“, „za koji još ostaje pitanje da li se u nas može pjesmom nazvati“.

Lukijan Mušicki je čovek XVIII veka i veliki poštovalac dositeja Obradovića. 1800. izdao je u Budimu izbor njegovih Basana, a 1811. svečano oplakao njegovu smrt. Sva njegova poezija nosi duhovno obeležje XVIII veka: ona je prigodna i poučna. U mladosti, dok se nije zakaluđerio, oko 1801, napisao je izvestan broj slabih ljubavnih stihova, sasvim u duhu hladne i nelirične poezije XVIII veka, pevajući bezlično „krasnu Hloju“, Melisu, Klarisu, Kupido „Venerino dete mlado“, „ljubve strele“ i „serdca bolju“. Ali on je ostao na tim mladićkim lirskim pokušajima: sve ostalo je didaktično, prigodno, akademsko i kabinetsko „učeno stihotvorstvo“. Pojedine njegove veće pesme, naročito Glas narodoljubca (1819) i u svoje doba slavni Glas arfe šišatovačke (1821) jesu potpuni nacionalno-prosvetni programi, koji su našli velikog odjeka u obrazovanim krugovima srpskim, naročito u školskoj mladeži. Mušicki stalno propoveda: humanost, „prosveščenije“, „dobrodjetelj“, „blagonaravije“, „narodoljubije“, život za druge, za čovečanstvo i narod, rad, dužnost, samopožrtvovanje, daje niz moralnih pouka „mladim Srbljima“.

Ali on nije onoliko kozmopolit kao što je to obično u tradiciji klasičarske poezije. U njegovoj poeziji ima vrlo mnogo jakog srpskog patriotizma, i to je ono čime je on najviše uticao na savremenike. Lak i slab u pojedinim trenucima svoga života, sa dosta krupnih ličnih mana, on ima jednu veliku vrlinu: iskreno srpsko rodoljublje, koje je podjednako pokazivao i kao pesnik i kao crkveni čovek. Njegov srpski nacionalizam obuhvatao je sav srpski narod „ot grada Budima daže do Njeguša“, nacionalno obrazovanje za njega je bilo važnije od religioznog, i kao vladika više je radio kao Srbin no kao crkveni čovek. Ono što je 1826. pisao važi za njegov pesnički rad:

Ja Serbin serbski čitam, pišem,
I duhom serbskim k Rodu dišem
Pa pesmom serbskom dižem Rod…

Mušicki je bio više naučan duh no pesnički, i u mladosti se više bavio naukom no književnošću. Naročito su ga zanimala pitanja iz srpske prošlosti, crkvene istorije i nauke o jeziku. On je nameravao da prevede Bibliju na srpski, da da jedan slovenski rečnik, i ostavio je u rukopisu slovensku gramatiku i srpsku bibliografiju. On se stalno bavio pitanjem o odnosu između srpskog i slovenskog jezika. Kada je u srpskoj književnosti Vuk Karadžić krenuo pitanje o jeziku i pravopisu, on će ostati po sredi. On je u dobrim ličnim odnosima sa Karadžićem i zbog njega se zamera mitropolitu. On je za slovo j i unosi u srpsku azbuku slovo đ, izjašnjava se za narodni jezik i piše: „učite s̓ govoriti k̓o Rod…“. „Živi jezik naroda srbskog, veli on, jeste sokrovišče misli njegovih, jeste otpečatak duha i karaktera njegova, stoljetijama utvrđena i osećana. Šta se u njemu sadrži, svetinja je svakom pravom Srbljinu.“ I znatan deo svojih sastava pisao je na srpskom jeziku, ne osobito čistom, ali ipak srpskom.

Ali kao crkveni čovek on je i za stari ruskoslovenski, crkveni jezik, i piše takvim ruskoslovenskim jezikom da su njegovi učenici pojedine njegove ode morali prosto prevoditi na srpski. On je za oba jezika:

Slavenski, serbski jezik — dva su puta!
K jednoj celi vode nas.

On razlikuje „vnešnje“ i „vnutrenje“ bogatstvo jezika. Spoljne bogatstvo sastoji se u broju reči koje označavaju žive i vidljive predmete; unutrašnje bogatstvo sastoji se u obilju reči koje označuju apstraktne pojmove („umozritelne misli“ i „vnutrene predmete“), Srpski narod je „orao i kopao, mnogo djelao, junačestvovao, al̓ malo mislio, kromje o pervama nuždama“, — i zato je siromašan rečima za apstraktne pojmove. Radi toga potrebno je koristiti se „vitkošću“ srpskoga jezika, stvarati nove reči, a naročito obraćati se za pomoć „bogatom i blagovolatelnom sojuzniku i spomoćniku — slavenskom jeziku“. Ali svaki od njih ima pravo na život i na upotrebu, crkveni za crkvu, bogoslovska dela i učenu književnost, narodni za narodnu i popularnu književnost. I Mušicki je tako pisao prema prilikama. Vuk Karadžić, koji je kod njega konstatovao uvek „nešto kaluđerštine“, uveravao ga je da „život oda zavisi od jezika“, i predskazivao da će njegovo „slavjanstvovanje“ mnogo naškoditi njegovoj poeziji, tuđoj i nerazumljivoj narodu.

Iako je Mušicki za sebe pisao da je „gotovo sav čuvstvo“, on je u osnovu bio suv i hladan čovek, bez mašte, bez osećanja i pravog pesničkog talenta. Njegove „toržestvene ode“ proizvodi su školske retorike i uzori onog „ukrašenog slovosočinenija“ („ѕіntaxіѕ ornata“), u kome će se tridesetih i četrdesetih godina vežbati đaci po srpskim klasičnim gimnazijama. Poezija je kod njega stvar glave, razumna, simetrična, sređena, i njemu je uvek potrebna ili jedna ideja ili događaj da izradi pesmu. On je sav u onoj čisto intelektualnoj poeziji koja je u Evropi umirala kada je on na njoj počeo raditi. Stil mu je apstraktan i bezbojan; pesme kabinetske, knjiške, prigodne, vezane često za događaje koji su od prolaznog značaja ili za ličnosti koje nisu bile dostojne gromkih pohvala. Forma je usiljena, konvencionalna, jednolika, tuđa. Klasični kalupi u koje je silom ugurivan slovenski i srpski jezik, ona „slavenska riza“ kojom je odevao svoje pesme, težak, usiljen, nepristupačan jezik kojim je pisao — još više su činili njegovu poeziju arhaičnom, tuđom i mrtvom.

U doba od 1820. do 1840. Mušicki je bio jako na glasu. Njegov Glas arfe šišatovačke našao je više odjeka no ijedan srpski pesnički proizvod pre njega. Kopitar ga je nazivao „srpskim Horacijem“, Šafarik „knezom srpskih pesnika“, Njegoš „Genijem Roda“, Đuro Daničić „ocem novije srpske književnosti“. Ali njega su više cenili no voleli, više hvalili no čitali. On je imponovao svojim velikim književnim obrazovanjem, svojim žarkim rodoljubljem koje se podjednako ogledalo u njegovoj poeziji i u njegovom javnom radu. On je imao poštovalaca, ali ne obožavalaca; imao je podražavalaca, ali ne đaka; ostavio je veliki glas, ali ne pesničku školu. Posle njegove smrti umrla je i njegova poezija.

Stihovi Lukijan Mušicki

SENI DOSITEJA OBRADOVIĆA

Seine Nochachtung soll jedes Volk den Männern wihen durch dіe eѕ erleuchtet und gebeѕѕert ward;
іhre Bіlder soll eѕ ehren, іhr Gedächtniss soll eѕ feіern; und alle Herzen werden vor Begіerde glühen,
eben ѕo groѕѕ und edelmüthig zu ѕeyn.

Zimmermann

Videvši mnoge narode, gradove,
I škole, nrave, svojemu narodu na
Stokratnu polzu, srebrovlasi,
Mili Obradović navek usnu.

U Belom Gradu, novom pozorištu
Mišica serpskih, kud ga nam privede
Iz Tresta ljubav topla k svojim,
Kamen ga s natpisom krasnoprostim

Pokriva dično: Serpske mu njegove
Zdje kosti leže: rod je svoj ljubio.
Dviže se um i serce dobrih,
Svi blagodarnosti svete polni.

Gledamo tako, mekšega čuvstva svi,
Na voćku v jesen, plodov si lišenu;
Na grane već bezlisne, suve:
Na pamet dolaze senka, plodi.
Probuđen rano, srećni Dositeje,
I nas i tebe ljubećim Genijem,
Ti vide, mir, i kupi mudrost
Nemcev, Francuzov, Englezov, Grekov,

Za braću svoju (kak’ Anaharzis za
Nelene Skite), revnošću, podvigi,
Ne zlatom bogat; vkusiv nektar
Istine, pojiti žedne nača.

Minervin komu dom nepristupan jest,
Tolmač že nuždan v besedi praocev,
Taj tebe čita, čtoma sluša
Bukvoneiskusan: sve im jasno.

Ti sveta željnim otvori carski put.
Koliki s tobom putuju, mudruju!
Kud um, kud volja, kuda serce
Težiti dolžno jest, rado čuju.

Otkrivaš mudro basnom laskatelstvo,
Klevetu, zavist; lep blagorodstva štit
Na dobroj tokmo ruci slaviš;
Kazniti umeš nadmenu gordost.
Svak drvo hvali plodu po dobromu;
Čest onda mužu to nasadivšemu.
Astreje sputnik, prosta, znatna
Slavom Aspazije v družbu vodiš.

Prestrogo katkad on obličavao:
Obače verni učenik Sokratov
(Praštajmo žaru dobru!), nerad
Videti um bogodani rabom.

Ti sebi večni vozdviže pamjatnik,
K visokoj celi vlekušč presilno rod.
Počivaj tiho, duše čisti,
S krepkima duhovi hrabrih ocev.

24. avgusta 1811.

VUKU STEFANOVIĆU,
SERBLJINU OD SERBLJINA

O početku opolčenija Serbalja
protiv turskih dahija (1804)

Dіe ѕіch ѕelbѕt verlaѕѕen, ѕіnd der Rettung nіcht werth.
Luden

Da, bodri Vuče! Ljute iz nužde su
Premnogi dobri Serbije sinovi,
I mirni, nježni sercem, dušom,
Tuđem nezavidni srebru, zlatu,

Oravši rado svojima volovi,
Po lepim, toplim, plodnima predel’ma,
Ocena svojih žitne njive,
Ručak i užinu čekajući, —

Znaš, zgotovljenu prabapskim načinom
Od vernih ljuba, — nevine desnice
Hajdukom dali, koji zverski
Lesu po gustomu blude bedni;

Umisle hiščne vseljuju v hladnu grud;
Po zemlji najpre maternjoj prostiru
I smrtni strah i trepet; potom
Prehode Savu i Dunav, Tisu.

I tiha reka stranima vodama
Uvis dignuta, sopstvene bregove
Obara, topi tuđe njive.
Gibelj su strasti bez uma krepka.

Beskrvne ruke onima v četi toj.
A drugi, rođen s većima silama,
A k dobru nevešt skloniti se
Turčinu zlobnu za odmaščenje,

Kak’ lav razjaren zeleni leti v les,
Na rasputice, planine, v doline,
Za plenom svojim, čalmom sjajnom;
Napada bogate dvore bujno.

Gord, sebe voždom smelima predstavlja;
Taj čas Mars prospe plamen nad Serbijom.
Saziva s Šturca mudra vila
K obrani zemlje junake serpske:

„O hrabri, čujte! Gluvo je doba sad.
Za vas bdim, jadna; s plačnima očima
Pod bledosjajnom lunom gledim
Levo na Drinu, na Timok desno.

Jošt braća, sestre, ocevi, matere
I krotka deca slatko počivaju.
Kakva ji, bedne, kod vas živih
Žalosna sudbina sutra čeka!

Već danas serpska padoše svetila
Pod mačem zlobe: Rečiti Aleksa
Nenadović, i s njime drski
Birčanin Ilija, dobri Ruvim!

A kamo, gde su plemena vašega
Izbrani proči? Kroviju njihovom
Kristalne pređe bivše struje
Sve porumeniše suncu na žal.

Vi mojim rečma serca otvoriste:
Junačke hitro skačete na noge.
Da, tako treba, lozo slavnih!
Lavovi rađaju ravne sebi.

Pohvalna dela snimaju pređašnju
Svu ljagu s čela, daju mu večni blesk.
A pokriveni mrakom, stidom
Grbovi lenivih naslednika.

Istreb’ te smest’ju žestoke dahije
Iz zemlje vaše, s njima i njihove
Pod skvernom platom krvožedne
Samomu Stambulu strašne horte.

Mišar i Štubek, Senica, Čučuge
I Svileuva, s njome Ivankovci,
Salaš, svedoci biće vašeg
Duha neustrašljiva, hrabre mišce.

Za vas već rastu lavri na Prahovu,
Na Varvarinu, tam’ na Suvodolu,
Vračaru, dugim i širokim
Ponikvam, lozničkom polju ravnom.

Vam krstozračne vejaće horugve
Na gordim stenam’ zidanim’ pradedi.
U prethodnicam’ Serbijade
Uz gusle pevaće s’ ime vaše.“

Tronuti njenim iskrenim glasom, svi
V polk blagorodni, česnu pod zastavu,
Za ime, čest i slavu roda,
Zemlje za slatku svobodu lete,

Na sve, kak’ munja, strane potekoše,
Čeljust u adsku vrgoše tirane.
K svobodi otvorene dveri;
Pobeda j’ pravim junakom skora.

Ti vide, Vuče, međ njima hrabrstvene
Tam’ Obiliće, ovde Kosančiće
I Topličane, starog Juga
Sinove, — mačeve ognjesevne.

Ti, srećni, vide krasno pozorište,
Na čas gde vergše Marsa ljubimci mač,
Minervi čistu žertvu nose,
Njoj preporučuju čeda svoja.

Tak’ rodu hrabru skiptrom pod železnim,
Pod jarmom, bičem, jedan k varvarstvu šag,
A s nogu lanac odrinuvšu,
Vraćaju s’ krasote uma, serca.

25. marta 1816.

K SAMOM SEBI

Muѕіѕ amіcuѕ, trіѕtіtіam et metuѕ
tradam protervіѕ in mare Cretіcum portare ventіѕ.
Horatіuѕ

Pijeride! dajte lek!
Napregnu vražja ruka ljutu strelu,
Iznenada jazvi nas.
Zar misli da ću pasti žrtva zlobe?
Čija nosi bronju grud
I danju, noću, v domu, polju, radnji?
Kakva vojna, oko nas?
Polk černi nek’ se množi; v sram će pasti.
Čista sovest nama štit.
Trpenje krepko grudi našoj oklop.
Pijeride! lek vaš skor.
Glas lire vaše balzam nežnom serdcu;
S pesnom vašom jači duh.
Pri tihoj noćci brige s rizom svlačim;
Vašom celbom san mi lak.
Na novi podvig um već spremam sutra.

4. novembra 1816.

NA VIDOVDAN

Memіnіѕѕe іuvabіt!

Da grozna serpskom duhu pozorišta!
O mati bede, večero kneževa!
Uvi, Lazare, što ti reče!
Podiže neveru pored sebe,

A blagorodnu nizvrže dušu, ah,
Na večno Serbom žalosnu pagubu!
On reče. Usta Miloš, duha
Hrabrošću, duše krasotom, dika

Sveg serpskog roda; prsi mu s’ volnuju,
U duhu raste namera gigantska.
Junak ne trpi podlu ljagu.
Odlazi. Ždral nam ga verni čeka.

Noć ispred njega beži, a zorica
Pred njega speši, — put mu osvetljuje.
Vuk lažom kuje braći okov.
Njija se drvo svobode Serbom.

Car Murat leži. S mačem u desnici,
Nazad gord speši Obilić k svojima.
Opet ga reč zadana vrati
K sultanu. Gnječi mu petom šiju.

To ne zna vojska. Oslabi hrabri duh.
Knez silnim slovom začas ga podigne.
Već vrište konji; smrtonosni
Sevaju mačevi; ginu vrazi.

Al’ izneveri pakleni porod, Vuk.
Nepokolebim ostaje duhom knez,
Pa krepkom mišcom krvožedne
Osmanske duše u tartar šilje.

No silam’ ljudskim predel je položen.
Junaci serpski do toga tekoše
Za primer svetu. Sudba črna
Šator pred Muratov teškom rukom

Na smrt nam vodi kneza i Miloša.
Sam Genij plače, gladeći pogreške
Dve. Miloševu lepo pravda,
Pak je pripisuje načas knezu.

S tog snima; meće prsi na Vukove,
Dobrotu kneza hitro obmanuvše.
Na čelo reže pečat stida,
Kletvi ga narodnoj navek daje.

Vi ne možete Miloša, ledene,
O, prsi, sudit! Čuvstvo je sudac tu.
Ne znate šta je vostorg duše.
Obzire s’ vladetelj, heroj leti.

Um hladni onog vodi, a ovoga
Kipeće serce, hrabra i desnica.
Na društvo čekat ne zna ova;
Izvodi dostojna sebi čuda.

Božestvo nam je duša u telu; a
Duboko čuvstvo česnog i krasnoga
Čist obraz njegov. Miloševe
Sile su ognjene sluge onog.

Ta Miloši bi, laž da ne splete Vuk,
Skiptr zadržali nesrećne Serbije.
Bar pozno, Serbi, uč’te s’ cenit
Nravstvene Miloše, laž doznavat.

15. junija 1817.

Izvor:

Riznica srpska

Jovan Skerlić
ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

 Mladen Leskovac

Starija srpska poezija