Anton Pavlovič Čehov (rus. Ант́он П́авлович Ч́ехов, Taganrog, 29. januara 1860. – Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904.) je bio ruski novelist, pripovedač i dramski pisac.
U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim prelazi na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvara u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađuje i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, navećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.

Biografija

Rođen je kao treće od šestoro dece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovlevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Taganrogu, često posećuje pozorište, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. 1876. godine Čehovljev otac bankrotira i seli s porodicom u Moskvu, dok Pavlovič ostaje u Taganrogu. U to vreme Čehov piše svoju prvu dramu Bez oca, koja nije pronađena do danas. 1879. godine Anton P. Čehov završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gde upisuje medicinu na Moskovskom sveučilištu. Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo izabire i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima Peterburgajska gazeta, Nova vremja, Oskolki i Ruskaja mysl. Između 1880. i 1887. piše još pod pseudonimima: Doktor koji je izgubio svoje pacijente, Brat moga brata, Čovek bez… itd.

1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom Platonov, a zanimljivo je da je ta drama izdana tek 1923., skoro dvadeset godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio kotarski lekar, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao doktorsku titulu. Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča Melpomenine priče, dok u decembru prvi put pati od simptoma tuberkuloze. 1884. piše i jednočinku Na glavnoj cesti. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnoj cesti, tekst nije prošao cenzuru i ocenjen je nepodobnim za izvođenju, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnjice Čehovljeve smrti. Godinu dana kasnije Čehov putuje u St. Petersburg, gde upoznaje izdavača Alekseya Suvorina i slikara Isaca Levitana s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje pisati i objavljivati tekstove u Suvorinovim novinama Novo vrijeme. U travnju 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do otoka Sahalina gdje kao lekar istražuje život u kažnjeničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim oceanom, a na putovanju se zadržao do oktobra iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. odlazi obići zapadnu Evropu, a iste godine izlaze mu novele Dvoboj i Žena sa sela. Kupuje malo imanje u Melihovu u Serpuhovskom okrugu, gde seli s porodicom.

Epidemija kolere izbija u razdoblju 1892/1893. a Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno leči najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje jedanaest priča uključujući Moju ženu, Skakavca i  Jubilej.
1893. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće venčati ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nine u drami Galeb. Piše Otok Sahalin, izlaze mu tekstovi Anonimna priča i Veliki Volođa i mali Volođa. Zdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Objavljuje dela Student, Učitelj književnosti, Crni redovnik i Na ladanju.

Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897. Moskovski hudužestveni teatar, što će ubrzo imati veliki uticaj na Čehovljev dalji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napadaja plućne tuberkuloze. U septembru putuje u Francusku na lečenje, te su mu objavljene drame Ujak Vanja, Ivanov, Galeb i jednočinke kao i priče Seljaci, Kod kuće, te Divljak. U maju 1898. Antun Pavlovič Čehov vraća se iz inostranstva i živi neko vreme na Jalti, gde preživljava drugi napad tuberkuloze.

Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A.F. Marksu za 75 000 rubalja, što bi u današnoj vrijednosti bilo oko 80 000 dolara, te počinje uređivati svoja sabrana djela. Iste je godine nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove Na službenom poslu, Draga, Dama s psićem. To leto prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti.

1901. Čehov se oženio glumicom Olgom Knipper, koja je igrala Mašu u Tri sestre, a evo što je jednom prilikom zapisao o braku: Privlačan je samo brak iz iz ljubavi; oženiti se devojkom samo zato što je ona simpatična isto je što i kupiti na tržnici nepotrebnu stvar samo zato što je lepa. U bračnom životu najvažnija spona je ljubav, polna privlačnost, jedno telo, a sve drugo nesigurno je i dosadno ma kako smo pametno proračunali. Dakle, nije reč o simpatičnoj devojci, nego o voljenoj.

1902. godine Čehov objavljuje Biskupa i izlaze mu sabrana djela u jedanaest tomova. Umetnik 1903. objavljuje svoju poslednju priču Zaručena, te mu izlazi drugo izdanje sabranih dela u šesnaest tomova. U junu cenzori zabranjuju izvođenje Čehovljevih drama u niskobudžetnim pozorištima za radničku klasu, a u septembru završava Višnjik i započinje odlaziti na probe u MHAT.

Nakon toga zdravlje Antuna Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom juna Čehov putuje s Olgom Knipper na lečenje u Nemačku gde 15. jula umire u Badenweileru. Pokopan je 22. jula na groblju Novo-deviči u Moskvi.

Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psiholiškog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizlazi iz psiholoških stanja, osećaja i unutrašnjih sukoba likova. Čehov u svojim dramama takođe insistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije te opisana mesta radnje što pridonosi opštem razumevanju likova i njihovih psiholoških stanja.
Drame Antona Pavloviča Čehova još su uvek vrlo popularne na repertoarima različith pozorišta, ali i kao predlošci za filmske adaptacije. Do danas je snimljeno preko 285 filmova nastalih prema njegovim delima, poput Ujaka Vanje u New Yorku iz 1994. godine u režiji Louisa Mallea te Galeba (1968., Sidney Lumet) i Tri sestre (1970., Laurence Olivier).

Drame

O štetnosti duvana (1886., 1902.)
Ivanov (1887.)
Medved (1888.)
Prosidba (c. 1888. – 1889.)
Šumski duh (1889.)
Svadba (1889.)
Jubilej (1891.)
Galeb (1896.)
Ujak Vanja (1897.)
Tri sestre (1900.)
Višnjik (1903.)

Proza

Melpomenine bajke
Šarene priče (1886.)
Nevine priče (1887.)
U sutonu (1887.)
Novele i pripovijetke (zbirka izdana 1894.):
Dama s psetancetom
Čovek u futroli
Stepa
Ogrozd
Dočasnik Prišibjejev
O ljubavi
Odel br. 6
U jaruzi
Nevjesta
Otok Sahalin (1895.)

„Najlepše priče Antona Čehova“

Šala

Vedro, zimsko podne… Mraz jak, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje poo kosi na slepoočnicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan,u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane svetlocrvenom čojom. – Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni. Ali Nađenjka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole, čim je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju! Umreće, poludeće.- Preklinjem vas! – kažem ja. – Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk! Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri… Gle, gle, još trenutak samo i izgleda mi kao da ćemo propasti.

– Ja vas volim, Nađa! – kažem ja poluglasno. Sanke počinju sve lakše i lakše da klize, huka vetra i zvrka saonicka nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje od straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše… Ja joj pomažem da ustane. – Ni za šta na svetu drugi put ne smem – kaže ona gledajući me krupnim očima.Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, neda joj mira. Da li su one reči izrečene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje veoma značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara neumesno, čeka, neću li ja otpočeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost… – Znate šta? – kaže ona ne gledajući u mene. – Šta? – pitam ja.- Hajte još jednom… da projurimo. Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet smeštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i stružu saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja govorim poluglasno: – Ja vas volim, Nađenjka! Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg, niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava – izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj ispisano: – U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo? Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovarana pitanja, tušti se, gotova je da zaplače. – Da nije vreme da idemo kući? – pitam ja.

– A meni… meni se dopada ovo sankanje – kaže ona crveneći. – Kako bi bilo još jedanput? Njoj se «dopada» ovo sankanje, međutim, sedajući u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, drhti. Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim: – Ja vas volim, Nađenjka!I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečemu razmišlja… Ja je ispraćam sa sankanja kući, ona se stara da ide lakše, usporava korak i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona savlađuje da ne kaže: – Nije moguće da ih je izgovarao vetar! A ja neću da to vetar izgovara!

Sutradan ujutru dobijam cedulju: «Ako pođete danas na sankanje, svratite do mene. N.» I od tada ja i Nađenjka počinjemo svakog dana da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama dole, svaki put ja izgovaram poluglasno jedne iste reči: – Ja vas volim, Nađenjka! Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne može daživi bez nje. Doduše, sletati sa brega isto tako je užasno kao i pre, ali sad već strahi opasnost pridaju naročitu draž rečima ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar… Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma izkoga pehara pio… svejedno, samo da budeš pijan.

Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima… Zatim se bojažljivo penje stepenicama…Strašno joj je da ide samo, o, kako je strašno! Ona je bleda kao sneg, drhti, ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je, po svoj prilici, odlučila da pokuša: da li će se čuti one zanosne, slatke reči, kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, s otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta… «Z-z-z-z»… zvrlje saonice. Čuje li Nađenjka one reči, ja ne znam… Vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemoćna. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li čuje nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata…

Ali dolazi i prolećni mesec mart… Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka nema gde više da čuje one reči, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd… na duže, možda zauvek.

Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u baštici, a od dvorišta, u kome stanuje Nađenjka, ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima… Još je prilično hladno, ma đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz šupljinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i upravlja tužan, očajnički pogled u nebo… Prolećni vetar joj duva pravo u bledo,setno lice… On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona slušala one četiri reči, i lice joj postaje žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza… I sirota devojčica pruža obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:- Ja vas volim, Nađa! Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pružaruke u susret vetru, radosna, srećna, neobično divna. A ja idem da se pakujem…

Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla… svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči «ja vas volim, Nađenjka», nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu… I meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio.

Šala – analiza
O piscu:

Anton Pavlovic Čehov živeo je od 1860. do 1904.
Ruski novelist, pripovedač i dramski pisac.
Smatra se, uz Magasona, najvećim novelistom evropskog realizma, dok svojim dramama i danas vrši jak uticaj na evropsko pozoriste.
•Značajnija dela, drame: “Galeb” “Tri sestre”, “Višnjik”.
Zbirke priča: “Šarene price”, “U pomrčini”

•Čehova lirska drama je nedramska, građena kao i pripovetka, bez glavnog junaka, bez radnje, zapleta, s dijalogom u kojem se lica ne sporazumevaju, već prate tok sopstvenih misli, s rečitim pauzama i ćutanjem. U njoj je sve podvrgnuto jedinstvu atmosfere, a rasplet ostaje negde izvan teksta, nedorečen, ali jasno prisutan u svesti i sećanju čitaoca ili gledaoca.

Kratak sadržaj : priča govori o dečaku i devojčici koji se sankaju. Dečak ohrabruje devojčicu po imenu Nađenjka da se spusti sa sankama niz breg. Nađenjka iako jako uplašena pristaje. Dok sanke jure i jak vetar duva dečak joj izjavljuje ljubav, ali ne dovoljno glasno tako da Nađenjka nije sigurna da li je uopšte čula te reči ili joj se samo učinilo. Da bi bila sigurna traži od decaka da se ponovo spuste niz breg, a on videvši zbunjenost devojčice ponovo ponavlja te reči. Ta njegova igra a njena želja da te reči čuje trajala je celu zimu. Zatim je došlo proleće, njihov breg je nestao. Prošle su mnoge godine, Nađa se udala. A on se zapitao zašto se šalio s njom.

Tema : Dečak (pripovedač) govori Nađi da je voli, ali to nije istina.
Ideja : Dok istina stane na noge, laž već obleti pola sveta.
Likovi: Nađa i dečak (pripovjedač) .
•Stilska sredstva :
Epiteti:
Vedro, zimsko popodne, mraz jak, srebrenasto inje, visokom bregu, male sanke, strašna, beskrajno duboka provalija, bleda, krupnim očima, sirota devojčica, radosna, srećna
Poređenje:
˝.. U kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu.˝
˝Sanke lete, kao strela.˝

•Personifikacija:
‘’Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao.’’
‘’Pruža ruke u susret vetru.’’

Citati

Ako se bojiš usamljenosti, ne ženi se.“

„Čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti.“

„Čovjek je ono u šta veruje.“

„Dobar čovek se zastidi čak i pred psom.“

„Drugi deo života kod pametnog čovjeka sastoji se u oslobađanju od ludosti i predrasuda i pogrešnih mišljenja koje je stekao tokom prvog dela života.“

„I za hiljadu godina čovek će isto ovako uzdisati: „Ah, teško je živeti” – i u isti mah ovako isto kao i sada, bojaće se i neće hteti da umre.“

„Kad nema pravog života, čovek živi od fatamorgane.“

„Kad sunce sija i na groblju je veselo.“

„Ljubav daje krila ali ih i potkresuje.“

„Ljubav prema čoveku treba da se nahodi, ne u srcu, ne u stomaku, ne u krstima, nego u glavi.“

„Nema, niti može biti pravednog bogatstva.“

„…privlačna je samo ženidba iz ljubavi; oženiti se devojkom samo zato što je ona simpatična isto je što i kupiti na tržnici nepotrebnu stvar samo zato što je lepa. U bračnom životu najvažnija spona je ljubav, polna privlačnost, jedno telo, a sve drugo nesigurno je i dosadno ma kako smo pametno proračunali. Dakle, nije reč o simpatičnoj devojci, nego o voljenoj.“

„Zdrav čovek ima hiljadu želja. Bolestan samo jednu.“

„Žena može postati prijatelj muškarcu samo ovim redom: prvo poznanica, zatim ljubavnica, pa tek onda prijatelj.“

Ljudi koji su pomerali granice: Anton Pavlovič Čehov

Anton Pavlovič Čehov (Антон Павлович Чехов) počeo je da piše još kao student medicine, uz pomoć Antosa Čehonte, svog književnog dvojnika, objavljujući kratke priče, humoreske i feljtone, kako bi mogao da izdržava oca, majku, sestru i najmlađeg od svoja tri brata. Sa težinom života susreo se još kao dečak u rodnom Taganrogu.

Čehov završava gimnaziju i odlazi u Moskvu, gde se upisuje na studije medicine. Tada počinje njegov život sa dvema “ženama“ – medicinom, kao zakonitom suprugom, i književnošću kao ljubavnicom. Iako je obe pokušavao da ostavi, nije ih se oslobodio tokom celog svog života.

Posle književnih početaka u moskovskim listovima, Čehov počinje da objavljuje za “Petrogradske krhotine“, “Petrogradske novine“ i “Suvorinovo novo vreme“. Krajem 1885. godine odlazi u Petrograd i shvata da je postao cenjen i tražen pisac. U pismu bratu Aleksandru priznaje da se nemarno odnosio prema pisanju.

U oktobru 1888. godine dobija Puškinovu nagradu za zbirku pripovedaka “U sumrak“. Iduće godine održana je petrogradska premijera njegove drame “Ivanov“. No književne uspehe tih godina prate neuspesi na polju njegove “zakonite supruge“ medicine. Leči od tifusa majku i tri sestre jednog poznanika; majka i jedna sestra umiru, što ga navodi da prekine privatnu praksu.

O Čehovljevim dramama često se govorilo da se u njima ništa ne događa, a kako šira publika obično poistovećuje pisca sa njegovim delom, i Čehov je u običnim razgovorima neretko stavljan u te okvire. Njegove drame doživele su najveći uspeh izvođenjem u Moskovskom hudožestvenom teatru (MHAT), kojim su rukovodili Aleksejev Stanislavski i Nemirović Dančenko, a koji su govorili o “podvodnim tokovima“ Čehovljevih komada kao nosilaca dramskog u tim delima. Uprkos velikom uspehu, Čehov je imao brojne nesporazume sa Stanislavskim, najčešće zbog samog shvatanja njegovih dramskih dela. Te prepirke uticale su i na pogoršanje njegovog zdravlja, narušenog tuberkulozom, s kojom se borio još u mladičkim danima.

Osnovna razlika u shvatanjima bila je u tome sto je Stanislavski posmatrao Čehovljeve komade kao drame, dok ih je sam Čehov nazivao komedijama. Tako će već 1899. godine, povodom izvođenja “Galeba“, u kome je glumio i Stanislavski, u jednom pismu reći: “Neophodno je još malo preraditi Aleksejeva – Trigorina. Ubrizgati mu, možda, malo sperme. U Petrogradu, gde živi većina naših književnika, Aleksejev, koji igra Trigorina kao beznadežnog impotenta, izazvaće opštu nedoumicu“. Sličan nesporazum dogodio se i par godina kasnije, kada je primio telegram od Stanislavskog, u kome s puno patetike hvali “Višnjik“. Čehov piše svojoj supruzi Olgi Kniper: “Danas sam dobio telegram od Aleksejeva, u kome on naziva moj komad genijalnim, to znači prehvaliti komad i oduzeti mu dobru polovinu uspeha koji bi on, pod srećnim okolnostima, mogao da ima“.

U drugom pismu svojoj ženi, Čehov sa ljutnjom govori: “Zašto se na plakatima i u novinskim oglasima moj komad tako uporno naziva dramom? Nemirovič i Aleksejev očigledno vide u mom komadu nešto što ja nisam napisao, i mogu da se kladim kako oni nisu pažljivo pročitali moj komad“.

Naravno da je Stanislavski, sa tadašnjih stanovišta i shvatanja u pozorištu, bio u pravu, približivši Čehovljeve komade širokoj pozorišnoj publici, dok danas gledano, ova dela puna gorke ironije određujemo kao bliža komediji.

Čehova su ovi sukobi veoma izmorili. Plašeći se da njegovi komadi ne budu pogrešno interpretirani, on je često prisustvovao probama dolazeći iz provincije, gde se odmarao, u Moskvu, i pazeći na svake pojedinosti. Pola godine pred smrt, prisustvovao je MHAT-ovoj premijeri Višnjika, već sasvim izmoren i iznuren, jedva izdržavši predstavu i svečane govore u čast slavljenika, jer je premijera održana na njegov 44. rođendan, 17. januara 1904. godine. Poželevši da pobegne od svega toga, on ubrzo odlazi na Krim. U julu iste godine Čehov će umreti, ili se konačno odmoriti, kako to izgovara Sonja iz Ujka Vanje.

Čitav vek posle njegove smrti njegove pripovetke doživljavaju nova izdanja, pišu se nove studije i eseji, nanovo postavljaju njegove jednočinke i drame.

Čehov je rekao: “Čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti.“

“Ljubav daje krila, ali ih i potkresuje.“

“Zdrav čovek ima hiljadu želja. Bolestan samo jednu.“

“Kad nema pravog života, čovek živi od fatamorgane.“

Kosmički i patnja i humor – Anton Pavlovič Čehov

Imao je običaj da kaže da je medicina njegova zakonita žena, a književnost ljubavnica. Povremeno bi jedna ustuknula pred drugom ili joj svojevoljno ustupila mesto. Možda medicina danas i ne bi bila previše uskraćena da ju je zaobišao njegov angažman, ali literature i pozorište bili bi neuporedivo siromašniji. Ipak, ovih dana gotovo nezapaženo kod nas protiče značajan jubilej: vek i po od rođenja Antona Pavloviča Čehova (1860 – 1904).

Iza njega je ostalo sedam drama (ne računajući jednočinke), uz uobičajenu podelu na one pre i posle “Galeba”, na drame “direktne i indirektne akcije”. Ponekad se postavlja pitanje da li je Čehov bio genijalni pripovedač koji je pisao drame, ili genijalni dramski pisac koji je pisao pripovetke? Ova, ne samo akademska dilema, nudila je i pretpostavku da je on veliki dramski pisac koji je pisao pripovetke da bi zaradio novac, nesiguran u izvesnost njihovog pozorišnog izvođenja… Bilo kako bilo, još kao student medicine stvarao je pod pseudonimom Antoša Čehonte, a njegova ljubav prema teatru iskazala se već u gimnazijskim danima, kada je zaigrao u amaterskim predstavama – Nesrećkovića u “Šumi” Ostrovskog i Gradonačelnika u Gogoljevom “Revizoru”.

Prva Čehovljeva drama postavljena na scenu bila je “Ivanov”, 1887. godine. Po sopstvenom priznanju, na nju je “potrošio” samo deset dana. Posle četiri probe premijerno je izvedena u Koršovom privatnom teatru. I sam iznenađen neočekivanim uspehom pozorišnog prvenca, napisao je bratu Aleksandru: “Ne možeš da zamisliš kako je bilo! Od tako beznačajnog govanceta kao što je moja dramica…” Kritika je, pak, zabeležila da “Ivanov” uspeh duguje činjenici da se u njemu govori o problemu koji je mučio ruske intelektualce: na sceni se našao prerano umorni čovek koji se, u monotoniji ruskog života, neprestano sukobljavao s nemogućim preprekama – tromošću, pasivnošću i ravnodušnošću, dovoljno moćnima da unište svaki idealizam i oduševljenje.

Ali su potom čak dva pozorišta (Aleksandrinski teatar i moskovski Mali teatar) odbili da igraju njegovog “Šumskog čoveka”. Uvreženo je mišljenje da je ovo uistinu slaba drama, slabija od mladalačkog “Platonova”: s puno neveš tih, patetičnih mesta. Ipak, upravo “Šumski duh”, temeljno prerađen, postao je jedno od najboljih Čehovljevih dela – “Ujka Vanja” (1897).

“Komedija, tri ženske, šest muških uloga, malo događaja, pet pudova ljubavi” – reči su kojima je Čehov opisao “Galeba” u pismu prijatelju. Prvo izvođenje bilo je u petrogradskom Aleksandrinskom pozorištu i pomiljalo se kao najveća katastrofa u istoriji moderne drame: publika je zviždala, smejala se na pogrešnim mestima, izlazila iz gledališta. Sam pisac izjavio je da je “komad propao sa treskom”, dok je teatar odisao zlobom… Ali, premijera “Galeba” u moskovskom Hudoženstvenom teatru (17. decembra 1898. godine) gotovo da se može smatrati danom kada je rođeno i ovo pozorište i Čehovljeva dramaturgija. Jer, novi teatar (koji su osnovali glumac Stanislavski i pisac Nemirovič – Dančenko), posle otvaranja sa predstavom “Car Fjodor Ivanović” A. K. Tolstoja, zapao je u krizu, a “Galeb” ga je (ne)očekivano spasao. Kada je posle prvog čina pala zavesa, Olga Kniper koja je igrala Arkadinu (i kasnije postala piščeva žena) zbog grobne tišine u gledalištu briznula je u plač. A onda se prolomio pljesak. Ne samo da je “Galeb”spasao sudbinu pozorišta već je postao i njegov simbol: stilizovana reprodukcija galeba nalazila se na zavesi i programima.

Istovremeno, nesporazumi dva velikana, Čehova i Stanislavskog, počeli su baš s “Galebom”. U vreme priprema “Tri sestre” (1901) Čehov je pisao Olgi: “Ja moram da prisustvujem probama, moram! Ja ne mogu da prepustim Aleksejevu četiri odgovorne ženske uloge, četiri mlade, intelignetne žene, ma koliko uvažavao njegov dar i inteligenciju.” Zanimljiva je i sugestija koju je (takođe Olgi) dao za ulogu Maše: “Ne pravi tužno lice ni u jednom činu. Srdito da, ali tužno ne. Ljudi koji odavno nose nesreću u sebi i koji su navikli na nju, često zvižduću i često su zamišljeni.” Ipak, prava eksplozija sukoba nastala je tek oko “Višnjika” (1904) i stava da li je to komedija ili tragedija. Čehov je insistirao da je reč o komediji.

“Nema sumnje ni u to da je Stanislavski voleo da preterano naglašava ono što je kod Čehova samo nagovešteno, i što treba da ostane samo nagovešteno, da je voleo da stvari bez potrebe teatralizuje i melodramatizuje preko mere koju je Čehov smatrao dozvoljenom. Ali je tačno i to da je Stanislavski načinio Čehova poznatim dramskim piscem, da je – iznevaravajući ponegde zamisli autora – omogućio Čehovljevim dramama da dopru do prave pozorišne publike”, bio je mišljenja Jovan Hristić, esejist, pozorišni kritičar i profesor dramaturgije.

Moskovski Hudežestveni teatar je posle “Galeba” igrao sa velikim uspehom i “Ujka Vanju”. Kasnije su usledile “Tri sestre” i “Višnjik”,a do kraja života Čehov je uspeo da uobliči i poznatu jednočinku “O štetnosti duvana”. Iako su njegove drame doživljavale velike uspehe kod publike, prijem kod kritike bio je uzdržaniji: priznavali su mu savršenstvo dramskog oblika, ali zamerali pesimizam, beznađe, dosadu…

Čehov kao i Šekspir, podseća Hristić, stvorio je svet koji se ne može svesti na jedno osećanje, jedno raspoloženje i jednu ideju. Ali, ova dvojica velikana imaju još mnogo toga značajnog:

– Njih dvojica imaju najinspirativnije moguće likove u dramskoj literature – kaže Đurđija Cvetić koja je igrala Natašu u “Tri sestre” i Ranjevsku u “Višnjiku”. – Mada, za razliku od Šekspira, Čehov nudi divne ženske likove i pokazuje se kao neverovatan poznavalac njihove duše i psihologije. Veoma je voleo glumce, a imao je i ženu glumicu. Pripada onoj vrsti pisaca koji su za sva vremena i podneblja. Njegove replike su veoma sažete i koncizne, ponekad se iz jednog kratkog monologa ili dijaloga, čak i iz prostoproširene rečenice – krije cela priča. Uostalom, iz Čehova je dobrim delom prostekla i američka dramaturgija, pre svega Tenesi Vilijams i Artur Miler.

Reditelj Dejan Mijač ističe da ga ovaj pisac asocira na jednog drugog velikana. Njegoša i “Luču mikrokozmu”, odnosno stih:“Šta je čovjek, a mora bit’ čovjek?”

– Mislim da mi se to pitanje uvek postavljalo kada sam čitao Čehova: koliko je neuništiva egzistencija i koliko velika patnja koja proizlilazi iz zahteva da se bude čovek. A sve to ima neku auru kosmičkog humora. Čehov je težak izazov i zadatak za reditelje, pa su oni koji su bilo kojom stranom pristupili i dodirnuli tu suštinu, imali divne rezultate…

Zanimljivo je i da je svojevremeno, Royal Shekespeare Company, išla na petnaestonedeljnu (!) turneju u 22 grada samo sa predstavama dva pisca – Šekspira i Čehova.

U Engleskoj čak smatraju da glumac “overava” svoju karijeru kad zaigra Čehova, jer je to sliv tema koje idu od komedije do tragedije, od tragedije do drame – kaže rediteq Dimitrije Jovanović.

– Nema nijedne njegove pripovetke koja ne bi mogla da bude dobar filmski scenario ili pozorišni tekst. Čehov je najbolji mogući spoj života i pozorišta…

Maksim Gorki :Kad umre Čehov, umreće jedan od najboljih sinova Rusije, pametan, pravedan, koji je voli i u svemu saoseća s njom. I Rusija će zadrhtati od tuge, i dugo ga neće zaboraviti, i dugo će se učiti shvatanju života iz njegovihknjiga, obasjanih tužnim osmehom srca punog ljubavi – odao je priznanje jedan veliki (koliko god različit) ruski pisac, drugom. Reči pune divljenja Čehovu je posvetio Maksim Gorki…

Šuma ljudske sreće- Čehov nije samo opisivao život već ga je i menjao – podseća u svojim esejima Vladimir Nabokov. – Požurivao je izgradnju prvog moskovskog javnog doma (s bibliotekom, čitaonicom, salom i pozorištem), brinuo da Moskva dobije kliniku za kožne bolesti, uz pomoć slikara Ilje Rjepina osnovao je Muzej slikarstva i lepih umetnosti u Taganrogu, pokrenuo je izgradnju prve stanice za biološka istraživanja na Krimu, skupljao knjige za škole na Sahalinu, izgradio tri škole za seljačku decu blizu Moskve, podigao zvonik i vatrogasnu stanicu za seljake…

Na neki način, Čehov je bio fasciniran gradnjom. Po njegovom mišljenju svaka gradnja uvećavala je sumu ljudskesreće. I još nešto: kao lekar, za vreme epidemije kolere na Krimu, sam je brinuo o ljudima u 25 sela!

Izvor:

http://www.haoss.org/t9035-anton-pavlovic-cehov
http://lektireee.blogspot.com/