Novi roman autorke Miljene Minje Drndar – Dva i dva su pet

Novi-roman-Miljene-Drndar-02

Miljena Minja Drndar, Dva i  dva su pet,  Ganeša klub, Beograd, 2014

PARADOKSI LJUBAVI – Mr Milica Jeftimijević Lilić

Miljena Minja Drndar je ime iza  kojeg stoji izražena osobenost, poseban senzibilitet satkan od  snage i tananosti, maštovitost i sposobnost oživljavanja zamišljenog. Očigledan je njen dar da dočara strast i duboku patnju, da stvori likove koji su upečatljive individualnosti i koje se pamte. Da im podari emocije koje ih vode neočekivanim putevima i utiču na tok zbivanja u delu. A književno delo koje je protkano dubokim emocijama ima  veću moć da deluje na čitaoca jer uspostavlja jaču interakciju i  izaziva njegovu empatiju. Često je to i presudan momenat za zasnivanje utiska o delu i ukupan estetski doživljaj.

Glavna junakinja  romana Dva i dva su pet, Miljene Minje Drndar, Sonja, predstavljena je  kao vrlo kompleksna ličnost, pomalo hirovita, ali „svoja“ u istrajavanju na putu kojim je vodi srce, osećaj za pravdu, ubedjenja i porodična tradicija.

Već sa prvim romanom neobičnog naslova Vaga za netačno merenje  ova spisateljica  skrenula je pažnju na sebe, a pojavom novog  pokazala da joj se „dobra „ knjiga nije tek tako omakla, već da  ona nosi dubok doživljaj života koji  uspešno transformiše u umetnički sadržaj. Roman još neobičnijeg naslova od prethodnog  Dva i dva su pet,  (sa paradoksom kao podtekstom u naslovu kao i u prethodnom) dirljiva je  slika života  sazdana od  vidjenja nekoliko likova različitog miljea, godina i pogleda na svet, onoga  što se zbiva  pred očima čitalaca  kao na filmskoj traci, ispunjenog strastima, patnjom, potrebom za dubljim poimanjem okolnosti koje život  čine baš takvim. Demonstrirala je to kroz svoje delo,  kao da je htela da da za pravo stavu  Rudolfa Štajntera :

„Sudbina se sastoji iz dva niza dogadjaja (…), prvi proizvode duševni impulsi, a drugi se približava čoveku preko spoljnog sveta.“

U srži romana Dva i dva su pet  je mit o povratku: kući, sebi, pravoj ljubavi…, pokušaj rekonstrukcije sudbinskih datosti koje učine da sve bude baš onako kako mora i sa svim posledicama koje te neminovnosti nose. Povratak onome što je duhovni sklop prvobitnog života koji se spoznaje u detinjstvu, onome porodičnom jedinstvu zasnovanom na religijskoj i tradicionalnoj matrici koja se spontano usvaja, a potom se spoznaje kroz susret sa sobom u zrelom dobu. Budući da glavna junakinja odrasta u jednoj sredini, i formira se (delom )  u kući bake i deke, u Vojvodini, a u kojoj vlada duh života prenetog iz Crne Gore, ona će ga potom u životnim  krizama prizvati i „vratiti“ kroz novosagrađenu kuću, iako to više nije ni ta Crna Gora niti tamo više postoji taj etos prenesen od predaka.

Potraga za samim osnovama bića, bitka, (nastalog delom i iz umetničkih podsticaja) i indentiteta intuitivno će je dovesti do izvora sopstva, oličenog u čoveku koga će zavoleti a što će je naterati da  potpuno prekomponuje svoj život.Da spozna  viši smisao svega, da doživi Božju ruku na svojim ranama i da nađe spasenje kroz ljubav i za ljubav.  Pitanje i odgovor se sklapaju kroz celinu knjige.

“Određuju li mesta našu sudbinu ili sudbina određuje mesta, ili je to sve isto? – Nemam pojma, ali nas dvoje bismo se morali sresti..”

To je ključni moment u romanu, kada se prethodno proživljeno poništi budućim, neizvesnim, ali neminovnim. ( Reč je pre svega o dva umetnika koji se mnogo dublje prepoznaju i vezuju nego što bi hteli, ona pisac on slikar), ali to je ono što je njihov jedini mogući izbor u punom smislu te reči. “Ogledalo moje… Premilo moje ogledalo… – jedino je što joj rekoh..” ( reći će Vuko, taj “dosuđeni”).

Inače, sam početak romana je vrlo upečatljiv, snažan i najavljuje  dramatičan siže. Televizijska  voditeljka koja je (a to gledamo svakodnevno)  “komadala” intimu svojih sagovornika, kada se našla u ulozi gosta pred kamerama, doživljava na sopstvenoj koži posledice vlastite brutalnosti koja joj je donosila popularnost  i gledanost dotične televizijske kuće. Sazanja koja u takvim okolnostima glavna junakinja romana, dobija o suprugu, majci, promeniće joj život, promeniće i njen odnos prema drugima, što će je stajati posla. Ali, ona je romanopisac, i empatija sa drugima postaje snažnija onda kada se suočila sa naličjem svog uspeha. Šta se potom zbiva, o tome Miljena Minja Drndar piše sa mnogo emotivnog naboja i  sugestivnosti. Likovi sami sebe pedstavljaju kroz monolog, interakcija izmedju njih uvek je data iz vizure onoga ko  govori te je roman strukturno podeljen na celine koje nose ime lika i vremensku odrednicu (sredina prve decenije ovog veka) radnja romana traje oko godinu dana u raznim sredinama, Beogradu, Vojvodini, Crnoj Gori, (Nikšiću), Nemačkoj, Italiji… gde put nanese protagoniste njenog romana mada retrospektiva uključuje znatno širi vremenski raspon i porodičnu storiju.

I takav oblik neposrednog kazivanja čini knjigu komunikativnom a radnju dinamičnom, povremeno sa dramatičnim zbivanjima.Porodični odnosi, (odnos  svekrve i snahe, na primer, dat je sa velikim poznavanjem mentaliteta I psihe pojedinca), bračni i ljubavni odnosi su u prvom planu. Svet se, medjutim, posmatra iz više uglova, savremena i istorijska ravan prepliću se koroz refleksije pojednica ili dijaloge, tzv.obične ljude i umetnike, neobrazovane i obrazovane i sl.

Roman Dva i dva su pet je slojevit i sa sociološkog aspekta zanimljiv jer osvetljava potpuno različite sredine. Jezik je jedno od sredstava da se apostrofiraju miljei i pripadanje različitim društvenim slojevima, vremenima. Dobri opisi naročito doprinose tome, inteligentni dijalozi i sentenciozni zaključci su takođe ono što je karakteristično za rukopis Miljene Minje Drndar (“Ludosti nikad ne vidiš početak, ali uvek nazireš Kraj”…, “ A ja sam siguran da čovjek može da se odmjerava sa drugima, boljim i gorim, ali ne može biti bolji ni gori od sebe. I to što vidiš da nadmašuješ sebe, jedina je i najvažnija mjera koju u rukama treba da imaš.” )…

Posveta na početku knjige koja glasi: ”Mom poreklu”, nije samo formalno istaknuta, ona je implicite sadržana u poetici knjige, sve ukazuje na povratak u prvobitno, u čisto i bezgrešno, (život će mnogo toga “uprljati” sam po sebi, brak, ljubavnu vezu, odnos majke i kćeri zbog tajne…) u dom kao okrilje puno ljubavi i  prisnosti… U sve ono što je iznevereno u modernim vremenima punim izazazova, želje da se sve poseduje…” tumaram, čujem gusle koje sada dokono vise na zidu, i društvo im pravi đedova okrugla kapa, uzimam je i stavljam na srce, miriše sigurnost iz nje, miriše ljubav iz đedovih reči, miriše uteha, miriše sve što mi je ovog časa potrebno.” A u takvim časovima, koje povremeno imaju svi likovi u romanu, kao i svi ljudi u životu, svako teži onom  arhetipskom, ili ga same okolnosti navode na razrešenja koja su proizvod kolektivno nesvesnog.

Od početne idilične slike braka, do završne koja oličava spoj  glavne junakinje Sonje sa novim izabranikom njenog srca, kojeg je sam život doneo, smeštena je istorija nekoliko generacija, Srbije, bivše Jugoslavije, Evrope sa svim savremenim paradoksima i batrganjima kako naroda tako i pojednica. Greh i kazna se u jednom času moraju sresti, ko će biti na mestu tog susreta taj će biti zaloga, to nam pokazuje ovaj roman koji pokreće važna pitanja od opšteg značaja. Živimo u vremenima kada se stvara privid toboženjeg razrešavanja  takvih pitanja u vremenu, a zapravo, samo je kosmička pravda nepotkupljiva i  odmazda neizbežna. Ko to zna, pokušaće, kao Sonja, da ode u Nemačku i da nadje stare vlasnike „svoje„ kuće i da je podele na ravne časti, jer isti je bol za izgubljenim domom kod  svakog, i svako se po volji sudbine može naći u ulozi i prognanog i državnom uredbom useljenog iz „viših“ interesa, ili ostati nepokopan i pregažen ratnom stihijom.

A literatura o tome mora da svedoči, da pokaže kako svi nisu ni kratkovidi, ni slepi, ni bedzdušni.

Kako, u krajnjem slučaju, Srbi  (i Crnogorci) jesu to što su oduvek bili,  ma gde živeli, ma kako im se zemlja zvala, ma kako ih svet video… Onaj najbolji deo naroda zna šta je greh, vrednost, ljubav, čast i živi za to. Ma kako se računalo, zbir je uvek skup delova… a dobra knjiga izraz celine ličnosti koja ju je stvorila.

Stoga, uronite u njen sadržaj bez računanja i videćete zašto je vredelo proveravati ishod najavljene zagonetke iz naslova Dva i dva su pet.

Citirajući Džima Morisona koji kaže: „Svi tvrde da postoji jedan svet. Ja tvrdim da postoje dva. Jedan je moj drugi delite kako hoćete“,  Miljena Minja Drndar je zaista stvorila svoj svet, sazdan od tuge, radosti, iskustva i snova i podelila ga  sa čitaocima kao nešto najdragocenije što se drugima može dati a to je san o lepšem i postjanijem životu od odnoga koji protiče mimo nas odnoseći nas neprimetno.

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Posted on 3. decembra 2014., in Savremenici, Zavičajni pisci. Bookmark the permalink. 3 komentara.

  1. molim vas koga da kontaktiram u vezi konkursa pisi deda mrazu za decu do 10 godina pozdrav

    Sviđa mi se

  1. Povratni ping: Dva i dva su pet- Miljena Minja Drndar | umetnost se dogadja u mom gradu

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: