Prva priča je o slaganju kockica.

Odustao sam od koledža Rid posle prvih 6 meseci, ali sam, ipak, tokom narednih 18 meseci tamo povremeno navraćao, pre nego što sam zaista odustao. Dakle, zašto sam odustao?

To je počelo pre nego što sam se rodio. Moja biološka majka je bila mlada, neudata studentkinja koledža i odlučila je da me da na usvajanje. Imala je snažno ubeđenje da bi trebalo da budem usvojen od strane ljudi koji su diplomirali, tako da je za mene bilo podešeno da me po rođenju usvoje advokat i njegova žena. Međutim, kada sam došao na svet, u poslednjem minutu su odlučili da ustvari žele devojčicu.

Dakle, moji roditelji, koji su bili na listi čekanja, imali su poziv u sred noći: „Neočekivano imamo mušku bebu. Da li je želite?“ Rekli su: „Naravno.“ Moja biološka majka je kasnije saznala da moja majka nikada nije diplomirala na koledžu i da moj otac nikad nije završio srednju školu. Odbila je da potpiše završni dokument za usvajanje. Popustila je nekoliko meseci kasnije kada su moji roditelji obećali da ću ja jednog dana ići na koledž. Ovo je bio početak mog života.

17 godina kasnije otišao sam na koledž. Međutim, naivno sam izabrao koledž koji je bio skup gotovo kao i Stenford, te je sva ušteđevina mojih roditelja iz radničke klase potrošena na školarinu za moj koledž. Posle šest meseci, nisam mogao da pronađem vrednost u tome. Nisam imao pojma šta hoću da radim sa svojim životom i nisam imao pojma kako će koledž da mi pomogne da to shvatim. I tako sam potrošio sve pare mojih roditelja, koji su to štedeli čitav moj život. Odlučio sam da odustanem i da verujem da će sve biti u redu. Bilo je prilično strašno tada, ali gledajući unazad, to je bila jedna od najboljih odluka koje sam ikada doneo. Onog minuta kada sam odustao od fakulteta, mogao sam da prestanem da idem na obavezne časove koji me nisu zanimali i da počnem da idem na one koji su delovali interesantno.

Nije bilo sve romantično. Nisam imao sobu u studentskom domu, pa sam spavao na podu u sobama svojih prijatelja. Skupljao sam boce od koka-kole za depozit od 5 centi, kako bih time kupio hranu, a nedeljom bih hodao 11 kilometara, da bih dobio jedan dobar obrok nedeljno u Hare Krišna hramu. Voleo sam to. I mnogo od onoga na šta sam naišao sledeći svoju radoznalost i intuiciju, pretvorilo se u nešto neprocenjivo kasnije.Dozvolite mi da vam dam jedan primer. Koledž Rid je u to vreme nudio možda najbolju nastavu kaligrafije u zemlji. U kampusu, svaki poster i nalepnica na svakoj fioci bili su lepo ručno ispisani. Pošto sam odustao od koledža i nisam morao da pohađam normalne časove, odlučio sam da uzmem časove kaligrafije kako bih je naučio. Odlučio sam o šerifnim i bešerifnim tipovima fontova, o varijacijama u količini prostora između različitih slovnih kombinacija, o tome šta čini izvrsnim odličnu tipografiju. Bilo je lepo, istorijski, umetnički suptilno na način koji nauka ne može da registruje i shvatio sam da je to fascinantno. Međutim, ništa od toga nije čak ni pružalo nadu za bilo kakvu praktičnu primenu u mom životu, ali 10 godina kasnije, kada smo dizajnirali prvi Macintosh računar, sve mi se vratilo. Mi smo sve to ugradili u Mac. To je bio prvi računar sa lepom tipografijom. Da nikada nisam pohađao taj kurs na koledžu, Mac nikada ne bi imao brojne tipove fontova ili proporcionalno razmaknute fontove. A pošto je Windows jednostavno iskopirao Mac, verovatno ni jedan personalni računar danas to ne bi imao. Da nikada nisam odustao od koledža, nikada ne bih otišao na te časove iz kaligrafije, a personalni računari možda ne bi imali divnu tipografiju kao što je imaju. Naravno, dok sam bio na koledžu, bilo je nemoguće složiti ove kockice gledajući unapred, ali gledajući unazad 10 godina kasnije, to je bilo veoma, veoma jasno.

Opet: ne možete složiti kockice gledajući unapred, možete ih složiti jedino gledajući unazad. Dakle, morate da verujete da će se tačke nekako povezati u vašoj budućnosti. Morate da verujete u nešto: vašu petlju, sudbinu, život, karmu, bilo šta. Zato što verovanje da će se kockice složiti daje vam samopouzdanje da sledite svoje srce čak i kada vam se čini da ste skrenuli sa utabane staze. To će da stvori odlučujuću prednost u vašem životu. 

Moja druga priča je o ljubavi i gubitku.

Imao sam sreće – pronašao sam ono što volim da radim rano. Voz i ja smo osnovali Apple u garaži mojih roditelja kada sam imao 20 godina. Radili smo naporno i za 10 godina Apple je izrastao od samo nas dvojice u garaži u kompaniju vrednu dve milijarde dolara sa preko 4000 zaposlenih. Kada smo napravili našu najbolju kreaciju – Macintosh, ja sam imao samo 31 godinu. I onda sam dobio otkaz. Kako možete dobiti otkaz iz kompanije koju ste vi sami osnovali? Pa… kako je Apple napredovao, angažovali smo nekoga za koga sam mislio da je veoma talentovan da vodi kompaniju sa mnom. U prvoj godini, stvari su dobro napredovale, ali onda su naše vizije budućnosti počele da se razdvajaju i na kraju smo se razišli. Kada se to desilo, naš direktorski vrh se složio sa njim. Dakle, u 32. godini sam bio izbačen. I to veoma javno izbačen. Ono što je bio fokus mog celog zrelog života, nestalo je i to je bilo poražavajuće.

Nekoliko meseci zaista nisam znao šta da radim. Osećao sam se kao da sam izneverio prethodnu generaciju preduzetnika, kao da sam ispustio štafetu koja mi je predata. Sreo sam se sa Dejvidom Pakardom i Bobom Nojsom i pokušao da se izvinim zbog toga što sam jako zeznuo stvar. To je bio javni neuspeh i čak sam razmišljao da pobegnem iz doline, ali polako je nešto počelo da mi se javlja. Još uvek sam voleo ono što sam radio. Preokret događaja u Apple-u to nije promenio. Bio sam odbijen, ali sam još uvek zaljubljen. I tako sam odlučio da počnem ispočetka.

Nisam to primećivao tada, ali se ispostavilo da je otkaz iz Apple-a bila najbolja stvar koja je mogla da mi se desi. Težina bivanja uspešnim bila je zamenjena lakoćom i svežinom novog početka. To me je oslobodilo da uđem u jedan od najkreativnijih perioda u svom životu. Tokom narednih 5 godina, pokrenuo sam kompaniju pod nazivom NeXT i još jednu kompaniju pod nazivom Pixar i zaljubio se u neverovatnu ženu koja će kasnije postati moja supruga. Pixar je prvi na svetu stvorio animirani film – Toy Story, a sada je najuspešniji studio za animacije na svetu. U neverovatnom razvoju događaja, Apple je kupio NeXT, ja sam se vratio u Apple, a tehnologija koju smo razvili u NeXT-u srce je Apple-ove trenutne renesanse. I Lorin i ja imamo divnu porodicu zajedno.

Prilično sam siguran da se ništa od toga ne bi desilo da nisam dobio otkaz iz Apple-a. To je bio lek užasnog ukusa, ali pretpostavljam da je pacijentu bio neophodan. Ponekad vas život udari ciglom u glavu. Ne gubite veru. Ubeđen sam da je jedina stvar koja me je održala da nastavim dalje, bila ta što sam voleo ono što sam radio.

Morate da pronađete ono što volite. To važi za posao isto koliko za ljubav. Vaš rad će zauzeti veliki deo vašeg života i jedini način da budete istinski zadovoljni je da radite ono za šta smatrate da je sjajan posao, a jedini način da se bavite sjajnim poslom je da volite ono što radite. Ako to još niste pronašli, nastavite da tražite. Nemojte se miriti. Kao što je to slučaj sa svim stvarima srca, znaćete kada ga pronađete. I kao i u svim sjajnim vezama, s godinama postaje sve bolje. Dakle, nastavite da tražite dok ne pronađete. Nemojte se miriti.

Moja treća priča je o smrti.

Kada sam imao 17 godina, pročitao sam citat nešto sličan ovom: „Ako živite svaki dan kao da vam je poslednji, jednog dana ćete sigurno biti u pravu.“ To je ostavilo utisak na mene i od tada, poslednje 33 godine pogledam se u ogledalo svakog jutra i zapitam se: „Ako je danas moj poslednji dan u životu, da li želim da uradim ono što bi trebalo danas da uradim?“ I kadgod je odgovor „Ne„, mnogo dana zaredom, znam da treba nešto da promenim.

Podsećanje da ću uskoro biti mrtav je  najsnažniji alat na koji sam ikad naišao da mi pomogne da napravim velike izbore u životu. Zato što skoro sve –  sva spoljašnja očekivanja, sav ponos, sav strah od sramote ili neuspeha – te stvari jednostavno nastaju pred licem smrti, ostavljajući samo ono što je zaista važno. Podsećanje da ćete umreti je najbolji način, za koji ja znam, da se izbegnu zamke razmišljanja da imate nešto da izgubite. Vi ste već goli. Nema razloga da ne pratite svoja očekivanja.

Pre oko godinu dana dijagnostikovan mi je karcinom. Imao sam skeniranje u 7:30 ujutru i ono je jasno pokazalo da postoji tumor na mom pankreasu. Nisam znao čak ni šta je to pankreas. Lekari su mi rekli da je ovo skoro sigurno tip tumora koji je neizlečiv i da bi trebalo da očekujem da živim ne duže od 3 do 6 meseci. Moj lekar me je posavetovao da odem kući i sredim svoje poslove, što je lekarski kod da vas pripreme za umiranje. To znači da treba da pokušamo da sve ono što smo hteli da kažemo svojoj deci u narednih 10 godina, da im sve to kažemo u narednih nekoliko meseci. To znači da treba da se uverite da je sve sređeno kako bi bilo što lakše vašoj porodici. To znači da je vreme da kažete svoje „zbogom“.

Živeo sam sa tom dijagnozom ceo dan. Kasnije te večeri, imao sam biopsiju – ubacili su endoskop niz moje grlo kroz moj stomak i creva, postavili su iglu u moj pankreas i uzeli nekoliko ćelija tumora. Ja sam bio pod sedativima, ali moja žena, koja je bila tamo, rekla mi je da su lekari, kada su videli ćelije raka pod mikroskopom, počeli da plaču, jer se ispostavilo da je u pitanju veoma redak oblik raka pankreasa koji je izlečiv operacijom. Imao sam operaciju i sada sam u redu.

To je moje najbliže suočavanje sa smrću i nadam se da će ostati najbliže u nekoliko narednih decenija. Pošto sam to proživeo, sada vam mogu pričati o tome sa malo većom pouzdanošću nego što je bio slučaj kada je smrt predstavljala koristan, ali samo intelektualni koncept. Niko ne želi da umre. Čak i ljudi koji žele da odu u raj, ne žele da umru da bi stigli tamo. A opet, smrt je odredište koji svi delimo. Niko nikada nije pobegao. A tako i treba da bude, jer smrt je vrlo verovatno najbolji izum života. To je agent životne promene. Ona briše staro da bi napravila put za novo. Upravo sada, to novo ste vi, ali jednog dana, ne tako daleko od sada, postepeno ćete postati stari i bićete počišćeni. Žao mi je što sam tako dramatičan, ali to je sasvim tačno.

Vaše vreme je ograničeno zato nemojte da ga gubite živeći život nekog drugog. Nemojte biti zarobljeni dogmom. što znači da živite rezultate razmišljanja drugih ljudi. Ne dozvolite da buka mišljenja drugih ljudi utopi vaš sopstveni unutrašnji glas. I najvažnije, imajte hrabrosti da sledite svoje srce i intuiciju. Oni već nekako znaju šta želite da postanete. Sve drugo je sekundarno.