Ogrtač srećnog polja
„Učitelju, zašto nosiš ogrtač od zakrpa?“
„Buda, meditirajući na planini, ugledao je dole polja jasno označena u obliku kvadrata. To mu je razveselilo srce. Odredio je da njegovi učenici pronađu komade tkanine, operu ih i sašiju ih tako da liče na polja. Ovaj ogrtač se naziva Ogrtač srećnog polja. Monah nosi ogrtač kao što brdo nosi svoja polja sejući seme sreće sa verom. Kad monah drži predavanja u ovoj odori, sreća se širi prema spolja i štiti život.“
Iz filma „Da Tang Xuan Zang“
Odela koja su doktori koristili za vreme kuge
Zaštitno odelo rad je doktora Charlesa de l’Ormea (1584-1678). Odela su se prvo koristili u Parizu, ali posle su se proširili širom Evrope.
Zaštitno odelo bilo je sastavljeno od kaputa teških tkanina pokrivenih voskom te su pokrivali od glave do pete. Maska je imala stakleni otvor za oči, kljun kao kod ptica koji je bio cilindričnog oblika i u kojem su se nalazile mirisne supstance. Neki od mirisnih materijala su fosilna smola, matičnjak ili pčelinja trava, metvica lišća, smola, karanfilić, tinktura opijuma, ružine latice. Smatrali su da ih je to štitilo od zaraženog vazduha. Osim zastrašujućeg odela, doktori su koristili drveni štap kako bi pregledali pacijente bez dodira.
Не би желео да си лекар у 16. веку
Издавачка кућа „Креативни центар“ из Београда 2002. године започела је са објављивањем веома интересантних књига за децу (а и за одрасле) које популаришу историју на један сасвим необичан начин. Идејни творац овог серијала књига, које почињу са Не би желео… Не би волео… Не би ти се свидело… је Дејвид Саларија, шкотски писац, који је на један, веома духовит начин, представио страшну страну историје, која се не може срести у школским уџбеницима. Књиге из ове серије разликују се од уобичајених сликовница за децу са историјским темама, јер без много улепшавања и увијања говоре о ужасима које је људски род приређивао кроз историју, или о страхотама које су последице незнања, природних сила или људске похлепе. Књиге су стекле бројну читалачку публику широм света, а и у нашој библиотеци су међу најчитанијима.
1. maj – Međunarodni praznik rada
1. maj – Međunarodni praznik rada obeležava se u znak sećanja na velike radničke demonstracije održane u Čikagu (SAD) 1886. godine, koje su organizovane iz protesta zbog neispunjenja zahteva radnika za poboljšanjem uslova rada. Ovaj praznik ima mnogo veće značenje od same uspomene i odavanja počasti hrabrim ljudima koji su dali svoje živote za veća prava radnika. On predstavlja i dan svetske radničke solidarnosti. Zbog vanredne situacije u zemlji izazvane epidemijom virusa, a zbog zaštite zdravlja stanovništva, ove godine građani neće moći na tradicionalan način da proslave 1. maj, jer je na snazi zabrana kretanja od 30. aprila od 18h, pa do 2. maja do 5h ujutru. Srećan vam praznik i ostanite u svojim kućama. Čuvajte zdravlje.
Biti srećan – Herman Hese
U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ljudi žive i umiru sa svojim rečima
Ljudi žive i umiru sa svojim rečima. One utiču na naše misli i dela. Često određuju ko smo. Kao metak, kada ga jednom ispališ, ne možeš ga vratiti. Reči imaju uticaj, zato ih birajte mudro. Neka imaju neko značenje. Živite život vredan njih. Pogotovu vaših poslednjih reči. One nas nadžive.
„Koje bi bile Vaše poslednje reči, profesore?“
„Bile bi: Neka istorija zaboravi moje ime, dokle god moje reči i dela ostanu u sećanju mojih voljenih.“
Радозналост – пут ка садржајнијем животу
У анкети спроведеној у 48 земаља, на више од 10.000 људи, на питање шта највише желите у животу, већина је одговорила да жели да буде срећна. Срећа је оцењена као важнија од успеха, интелигенције, знања, мудрости, веза, здравља и смисла у животу. Психолог Тод Кашдан, професор на Универзитету Џорџ Мејсон у Вирџинији, анализирао је да ли потрага за срећом даје резултате, и у својој књизи „Радознали – пут ка садржајнијем животу” (Психополис институт, превод са енглеског Милан Ђуришић) дао и одговор: „Не, јер су нам продали идеју да је постизање осећања среће једини или најважнији циљ у животу.” Када увидимо да постоје и друге ствари које живот чине испуњеним, тада је одговор на питање шта је основни састојак којим испуњавамо живот – радозналост, каже Кашдан.
Čekaj me – Konstantin Simonov
Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Najstarije pitanje: kako živeti sa svešću o prolaznosti svega?
S vremena na vreme, čovek postane svestan nemilosrdnog marširanja vremena ka našoj neizbežnoj smrti. Prolaznost vremena glavni je aspekt ljudskog udesa i nosi u sebi i uzbuđenje i strah, lepotu i tugu. Dobro ili loše, svemu će doći kraj.
Miguel de Unamuno sa tragičarskog stanovišta govori o ovoj karakteristici života:
„Jedne noći spustio se u moj um jedan od onih mračnih, tužnih i žalosnih snova koje ne mogu da odagnam iz svojih misli. Sanjao sam da sam oženjen, da smo imali dete, da je to dete umrlo, i da nad njegovim telom govorim svojoj ženi: Drži se ljubavi! Uskoro će istrunuti – na taj način se sve završava.“
Svi smo mi samo prolaznici na ovom svetu
Surov je ovo svet. Nesreće je dešavaju iznenada, nenajavljeno. Tokom života, gubici su neminovni. Ili nas napuštaju ili odlazimo. Načini odlaska su različiti. I celog života tako, kašičica radosti, dve kašičice tuge. A duša zbog toga boli, čini mi se, najgore od svega. I uvek nam se čini – istom jačinom. Kad pokušam da prizovem sećanje na bol, ne mogu. Znam da me je mnogo bolelo kada je moj otac poginuo pre mnogo godina i kada mi je voljena baba ubrzo nakon toga umrla, zatim kada su mi umirali bliski rođaci, dragi prijatelji. Bolelo me je mnogo kada su mi voljene životinje umirale. Ali, ono što je čudno, ne mogu uopšte da poredim bol. Da li ima razlike u osećaju boli zbog gubitka osobe? Ne znam. Ne sećam se. Telo valjda odbija da pamti. Zbog samoočuvanja.
I eto, sada, ponovo me boli. Toliko jako da guši. Zbog nekog mog koga više nema. Nije važno što to nije bila osoba. Bio je živo biće. Životinja. Ljubimac. Bio je nama bitan. Deo naših života, deo porodice. Voleli smo ga i on je voleo nas. A sada smo i njega izgubili. I svi u kući patimo. Neće razumeti oni koji životinje nemaju. I ne moraju. Ljubav prema životinjama vas oplemenjuje. Kratkoća njihovih života i tuga zbog toga nas izbezumljuje, ali nam daje priliku da naučimo jednu bitnu stvar – svi smo mi samo prolaznici na ovom svetu. Hvala ti Dante što si odlučio da budeš prolaznik u našem životu. Srešćemo se mi ponovo, uverena sam u to. U nekoj drugačijoj ulozi.
OD KNJIGE DO DUŠE 