О савременом човеку
Из књиге „Умеће живљења“ Ериха Фрома
Савремени човек може у материјалном свету да постигне више него што је икад пре било могуће. Те су последице међутим потпуно несразмерне физичком и интелектуалном труду који је у њих уложен. Да бисте возили моћан аутомобил није вам потребна ни телесна снага ни посебна вештина или памет. Да би се пилотирало авионом потребно је много вештине; да би се бацила хидрогенска бомба – релативно мало. Свакако да и даље постоје занимања која захтевају знатну умешност и труд; то су занимања занатлије, лекара, научника, уметника, високообучених радника, пилота, рибара, хортикултуристе, и нека друга, али њих је све мање. Огромна већина људи ради послове који не траже много памети, маште нити било какве концентрације. Физичке последице (резултати) нису више сразмерни људском труду, и ово раздвајање труда (и вештине) и резултата једна је од најзначнијих и најпатогенијих црта модерног друштва јер деградира и омаловажава труд.
Zašto se zapravo sveštenicima ljubi ruka?
Taj gest ste videli sigurno bezbroj puta – vernik prilazi svešteniku i ljubi mu ruku. Ako i vi spadate u verujuće, onda ste i sami tako postupili mnogo puta ali – da li znate zašto i šta taj čin simbolizuje?
Reč je o gestu koji izaziva mnogo pažnje i o kome se mnogo pričalo. Jedina je čin ljubljenja ruke svešteniku sastavni deo onoga što se zove hrišćanska norma i bez toga ne bi mogli da zamisle odlazak u crkvu. Drugima je ovo odraz tradicije. Trećima je prevaziđeno, čak pomalo neprijatno, a bilo je i onih koji su kao kritiku isticali higijensku stranu samog čina.
О читању и писању
Из књиге „Умеће живљења“ Ериха Фрома
Умеће читања и писања је још један пример искривљене процене умних активности цивилизованог човека. Савремени човек верује да је овладавање овим умећем неоспоран знак напретка. Уложени су највећи напори да се искорени неписменост, готово као да је она знак некаквог менталног поремећаја; напредак нације мерен је – осим бројем аутомобила – процентом људи који умеју да читају и пишу. Овакви вредносни судови занемарују чињеницу да народи код којих је читање и писање монопол малобројних кругова свештеника или учењака имају изванредно памћење. Модерном човеку је тешко схватљиво да су читаве књижевности – Веде, будистички текстови, књиге Старог завета, позније јеврејско усмено предање – стотинама година верно преношене с колена на колено пре него што су записане. Ја сам запазио управо супротно: људи који можда чак и умеју да читају и пишу, али се овим знањем ретко служе – на пример мексички сељаци – имају одлично памћење, јер ништа не записују. Свако може и сам доћи до сличних запажања. Чим нешто запишете, престајете да улажете напор који памћење захтева. Не морате, као што је то било некада, да урезујете податке у свој ум, јер сте их сачували на помоћном средству: пергаменту, папиру, траци. Осећате да сад више не морате да памтите јер је садржај безбедно похрањен у начињеној забелешци. Отуда дар памћења пати од помањкања употребе.
/Erich_Fromm_1974-570db1493df78c7d9e490d9f.jpg)
Pet ljupkih maca bibliotekarki
Na sajtu Lagune pronašla sam zanimljiv tekst o mačkama u biblioteci. To mi je privuklo pažnju jer je i naša Biblioteka u Kostolcu (Ogranak Narodne biblioteke „Ilija M. Petrović“ Požarevac) već više od 4 godine dom jedne mace po imenu Ceca.
Nikoga neće iznenaditi podatak da pasionirani čitaoci vole mačke. One su verovatno jedina životinjska vrsta koja uživa u dugim periodima mirovanja i mrtve tišine, koje zahteva čitanje. I ne samo da knjigoljupci vole mačke – mačke vole knjige. Predstavljamo vam pet mačaka koje su u svojoj ljubavi prema knjigama otišle korak dalje, postavši stanari različitih biblioteka.
Vratimo nedelju – David Albahari
Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti.
Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.
Danas su Velike zimske Zadušnice
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Velike zimske zadušnice.
Zadušnice su dan posvećen mrtvima. Tog dana se pominju drage preminule osobe, ide se na groblje ili u crkvu, pale se sveće, nose ponude, namenjuje hrana i piće.
Čudotvorna moć rakije
Živeli! Evo šta sve leči RAKIJA…
Iako rakija nije srpskog porekla, već arapskog, na prostore Balkana useljava se još u 14. i 15. veku, a njena popularnost je vrtoglavo rasla pa se vremenom počela smatrati tradicionalnim pićem ovog podneblja. Većina je pije iz zabave i opuštanja, ali evo šta sve leči rakija.
Vasina torta: Ovako je nastala čuvena poslastica
Vasina tašta, beskrajno zahvalna zetu želela je da mu se na poseban način oduži!
U mnogim domaćinstvima, Vasina torta je omiljena. Da je to autentična srpska torta, portvrђdjuje i priča kako je nastala.
Ugledan, stasit i uvek elegantan gospodin Vasa Čokrljan iz Paraćina, dugo je odolevao uzdasima i neodoljivim pogledima brojnih udavača, sve od svoje 41 godine. Ali 1908, je najzad odlučio da prekine s veselim momačkim životom. Oženio se gospojicom Jelenom i postao, kako je njegova supruga kasnije tvrdila, „najbolji i najnežniji muž na svetu.“ Njihova starija kći Ružica godinama je prepričavala događaje u vezi sa svojim rođenjem, koji su bili neposredni povod da naša nacionalna kuhinja bude obogaćena jednom novom, veoma ukusnom tortom.
Kako vera u Boga utiče na vaš mozak?
Naučnici su ispitivali vezu između vere u Boga i kritičkog razmišljanja mereći analitičko mišljenje, moralna uverenja i zabrinutost. Evo šta su otkrili…
Ljudi suzbijaju aktivnosti mozga, koje se bave analitičkim mišljenjem i delovanjem i aktiviraju delove koji su odgovorni za empatiju ili veru u Boga.
Prema rezultatima studije, oni rade sasvim suprotno kada razmišljaju o materijalnom svetu.
OD KNJIGE DO DUŠE 