Pročitajte istinitu priču o najvernijem psu na svetu.

Hačiko je pripadao rasi pasa akita inu, koja potiče iz Japana, a naučnici su dokazali da su oni jedna od najstarijih rasa na svetu. Veliki su i snažni, a obično su bronzano-bele boje. Za vreme Drugog svetskog rata u Japanu se znatno smanjio broj akita, jer se njihovo krzno koristilo za pravljenje vojničke odeće.

Hačiko je rođen 1924. godine, a njegov vlasnik je bio Hidesaburo Uena, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Tokiju. Svakoga jutra kada je profesor Uena išao na posao, Hačiko ga je pratio do železničke stanice Šibuja. Kada bi voz krenuo, Hačiko se vraćao kući. Voz kojim se profesor vraćao sa posla pristajao je u stanicu u 17 časova, a njegov veran pas ga je uveliko čekao. Ova rutina se nastavila sve do maja 1925. godine kada je jednog dana Uena umro na fakultetu i nikad se nije vratio kući. Hačiko je ipak proveo narednih devet godina čekajući gazdu kod železničke stanice.

Ljudi koji su tu radili, redovno su mu davali hranu i vodu i svi oni su bili zadivljeni ovim iskrenim prijateljstvom. Godinama potom, jedan student profesora Uena čuo je za Hačikovu vernost i odlučio da napiše članak o tome. Ubrzo potom u skoro svim novinama objavljivane su priče o Hačiku, te je  on vremenom postao simbol lojalnosti za japanski narod.
Hačiko je uginuo 8. marta 1935. godine blizu Šibuja železničke stanice. Ovaj pas je potom prepariran i dan danas je izložen u Nacionalnom naučnom muzeju Japana u Tokiju, a spomenik mu se nalazi pored spomenika njegovog gazde Hidesaburoa Uena. Koliko je Hačiko značio Japancima, govori i sama činjenica da mu je aprila 1934. godine podignuta bronzana statua na mestu gde je uvek čekao svog prijatelja.

http://www.nationalgeographic.rs/vesti/2976-prica-o-haciku.html

Naučimo šta je humanost, pročitajte citate čoveka koji ima milione pristalica širom sveta!

Danas se ideje i principi za koje se Gandi zalagao zovu gandizam. Međutim, on je na to skromno rekao: „Ne postoji takva stvar kao što je ’gandizam’, i ja ne želim za sobom da ostavim bilo kakvu sektu. Ja ne tvrdim da sam otkrio neki novi princip ili doktrinu. Ja sam samo pokušao, da na svoj način, primenim večne istine na naš svakodnevni život i probleme…Mišljenja koja sam formirao i zaključci do kojih sam došao nisu konačni. Ja ih možda promenim sutra. Nemam ništa novo da naučim svet. Istina i nenasilje  su stari koliko i brda.“

Pročitajte njegove misli o humanosti, ljubavi i istini:

Read the rest of this entry →

Prema starim običajima, najmlađe dete u mladoženjinoj porodici je jedan od najvažnijih gostiju, a postoji i razlog zašto mladoženja prenosi mladu preko praga…

Znate li koga na svadbi nazivamo nakonče i koja je njegova uloga? Da li vam je poznato da običaj sečenja mladenačke torte potiče još iz antičke Grčke?

Mnogi svadbeni običaji koji se u nekim mestima još uvek primenjuju potiču iz jako dalekih zemalja i vremena, poput mladinog presvlačenja u crvenu haljinu za dugu ljubav ili kačenje mladinog vela na drvo, kao simbol plodnosti.

Znate li zašto automobili svadbene povorke sviraju? To i još nekoliko zanimljivih starih običaja pročitajte u nastavku!
Read the rest of this entry →

U Londonu je predstavljena najskuplja poštanska markica na svetu. Ona će 17. juna biti ponuđena na aukciji i to za neverovatnih 10 miliona evra!

Markica datira iz 1856. i do sada je tri puta prodavana, a svaki od ta tri puta oborala je rekord na aukciji, zbog čega njeni procenitelji s pravom očekuju da će se takav trend ponoviti i ovoga puta.

Markicu je 1873. godine pronašao 12-godišnji dečak iz Škotske koji je živeo u Britanskoj Gvajani (Južna Amerika) i dodao je svojoj kolekciji poštanskih markica. On tada nije znao da je ova markica veoma retka, pa ju je prodao veoma jeftino. Posle samo par godina ona se našla u kolekciji austrijskog plemića Filipa la Renotijera fon Ferarija, koji je markicu zaveštao berlinskom muzeju. Sudbina je htela da je Francuzi zaplene 1920, a potom i prodaju njujorškom tekstilnom magnatu. Na kraju je markica završila kod hemijskog magnata Džona du Ponta, koji ju je kupio 1980.

Read the rest of this entry →