U poslednje vreme smo moj dragi muž i ja opet u dilemi – ostati ili otići odavde… Da ostanemo ovde i grcamo od plaćanja računa i dažbina ili odemo negde i da budemo plaćeni toliko da možemo pristojno da živimo svoje živote, da nas niko ne ucenjuje, ne ponižava, da ne strepimo od računa, da ne uzimamo sve na odloženo ili na dođem ti – da bar malo zadržimo svoje dostojanstvo… Da ostanemo ovde i budemo kažnjavani što smo rodoljubi, što smo Srbi i što nismo otišli ili da stegnemo srce i ostavimo sve u šta smo ovde ulagali, ostavimo ostarele roditelje, kuću, rodbinu, prijatelje i odemo sa nadom u svetliju budućnost. Pritisnuti novčanim brigama i konstantnim tegobnim održavanjem, da plutamo, sa nosem jedva malo iznad vode, i da sa dve fakultetske diplome, ne potonemo od plaćanja računa – za struju, vodu, grejanje, smeće, telefon, internet, porez, knjige za besplatno školovanje dece, nenormalno visoke cene ekskurzija za decu – tražimo neki izlaz za sebe… Da li smo mi kukavice što ostajemo ovde ili smo kukavice što uopšte razmišljamo da odemo? Dok sedimo na svojoj divnoj terasi i gledamo predivno okruženje koje smo svojom mukom i odricanjem napravili, bez obzira što nam je u kući trenutno ostalo manje od 500 dinara do sledeće plate, ne mogu a da se ne setim priče o meksičkim ribarima i njihovim životima… Pročitajte je… Možda naši životi i ne treba da budu ništa više od ovoga što jesu…
Meksički ribar
Read the rest of this entry →
OD KNJIGE DO DUŠE 