Četrnaestog januara srpska pravoslavna crkva slavi dan svetog Vasilija Velikog (Mali Božić) i Srpsku Novu godinu. Ovaj dan se u Srbiji obeležava i kao krsna slava.

U vreme Karađorđa, skupštinska zasedanja održavala su se na dan Malog Božića. Januar je najpogodnije vreme da se podnose izveštaji, prave godišnji pregledi i prave planovi za predstojeću godinu.

Razlog zašto se srpska Nova godina proslavlja 14. januara, a ne 31. decembra je što Srpska pravoslavna crkva vreme obeležava po julijanskom, a ne po gregorijanskom kalendaru.

Za ovaj dan vezani su brojni običaji i obredi

Kod Srba je običaj da se na ovaj dan priprema poseban kolač, pogačice od pšeničnog brašna – vasilice. Kod Grka je sličan kolač nazvan „vasilopita“.

Govorilo se kako novu godinu treba dočekati budan, te su u ovom bdenju mnoge devojke gatale da li će se te godine i za koga udati.

Danas se ponovo unosi badnjak u kuću, još jednom dolazi položajnik, a na trpezi je glava božićne pečenice koja se čuva do tog dana.

Vreme od Božića do Bogojavljenja (19. januar) u narodu se naziva “nekrštenim danima“ u kojima, prema verovanju, demoni, karakondžule i veštice vrebaju ljude na svakom koraku.

Deca rođena u nekrštenim danima

Posebna narodna verovanja vezivala su se za decu rođenu u periodu nekrštenih dana. Smatralo se da takvu decu može pratiti slabije zdravlje ili nemiran život. Kao vid zaštite, stariji su imali običaj da detetu u vreme nekrštenih dana oblače košulju, koja je tkana pored ognjišta. Vatra je u našim verovanjima bila simbol života, topline i sigurnosti, pa je košulja tkana pored vatre imala moć da dete sačuva od zla.

Maskama i bukom protiv nečastivih

Da bi se strah odagnao, narod mu se suprotstavljao veseljem. Tokom nekrštenih dana organizovane su povorke koledara – ljudi sa maskama zastašujućih likova obilazili su kuće, pevajući i praveći buku. Takva maske jesu delovale strašno, ali svrha im je bila potpuno suprotna: da se zlo ismeje, zbuni i otera snagom smeha i zajedništva.