Царево ново одело је бајка за децу (а и за одрасле) коју је написао познати дански писац Ханс Кристијан Андерсен, који је поред те бајке написао преко 150 прича и тиме постао један од најзначајнијих дечијих писаца свих времена. По његовим делима снимљени су многи цртани и играни филмови, а била су и инспирација за познате балете, позоришне представе, слике и скулптуре. Бајка „Царево ново одело“ је први пут објављена у Копенхагену, у издању C. A. Reitzel, 7. априла 1837. године и говори о сујетном цару који се појављује без одеће пред својим поданицима. Бајка је преведена на више од 100 светских језика.

Бајка иде овако:

Некада давно живео је један цар који је јако волео нова одела и хаљине и никада на њима није штедео. Због своје љубави према одећи, није марио ни за шта што се дешавало у његовом краљевству. Нису га интересовали ни војници, ни поданици, ни лов, ни позоришта.
У његовом краљевсту живело се лепо. А како је он највише времена проводио у својој гардероби, у град су често долазили трговци, кројачи, занаталије да му нуде своју робу и услуге. У граду је увек био весело, јер је био пун странаца и никада није било досадно. Тако су једнога дана пристигле и две варалице. Представили су се цару као врхунски ткачи.
„Цар их одушевљено прими и одмах запита:

– Господо, добро дошли у моје краљевство. Кажите ми, каква одела шијете?

– Хвала на гостопримству, Ваше Величанство. Ми шијемо специјална одела која прелепо изгледају, направљена су од најквалитетнијих материјала и поседују магичну моћ – наша одела су невидљива свима који су глупи и који не заслужују да живе племићким животом.“
Како се само цар одушевио тиме! Помислио је како би то било савршено одело јер би носећи га по свом царству могао да схвати ко је достојан своје службе а ко не. На тај начин би схватио ко од њих је паметан, а ко глуп. Цар је одлучио да се одело што пре направи, па је варалицама дао велику своту новца како би почели са ткањем.
Варалице су почеле да наручују најфинију свилу и најчистије злато, тврдећи да ће од тога да направе жељено одело. А уствари у сву добијену робу стављали у торбе и носили својим кућама. Продавали су злато, а паре сакупљали. Како би заварали цара и остале, кренули су са ткањем, али на разбојима се није налазило ништа, они су се само правили да раде нешто.
„Баш бих волео да видим докле су стигли са ткањем“, помислио је цар једнога дана, али му је било помало хладно око срца при помисли да онај ко је глуп или не одговара своме послу, не може да види ту необичну тканину. Он је додуше веровао да за себе не треба да се боји, али је најприје хтео да пошаље неког другог да испита ствари.“
Тако је цар одлучио да пошаље једног старог, часног министра да провери како напредује одело. Када је ушао у собу где су варалице седеле за празним разбојем и радиле, помислио је у себи љутито како ништа не види, али на глас ништа није рекао. Они су га позвали да приђе ближе и погледа радове. Упитали су га да ли му се свиђају шаре и боје на тканини, а он је јадан само гледао у празан разбој и ћутао. Помислио је да не сме одати да ништа не види, јер би то онда значило да је глуп и да није достојан свог посла.
„О, дивна је! Прекрасна! – рече стари министар гледајући кроз наочаре. – Те шаре, па те боје! Рећи ћу цару да ми се необично допада!“
Ткачи су се обрадовали тим речима и наставили да набрајају боје и шаре на тканини. Министар их је помно слушао, како би могао све то да пренесе цару. Тако је и урадио.
Варалице су из дана у дан захтевале све више пара, свиле и злата. Сву робу су и даље стављали у своје торбе и носили кућама. На разбоје никада нису ставили ниједан део тога што су добили. И даље су ткали у празно.
После неког времена, цар је поново послао једног од својих министара да види како напредују радови. Други министар доживео је исто што и први. Ушао је у собу где су варалице ткале на празном разбоју и остао нем. Није могао да верује да ништа не види. Знао је да није глуп, па се онда бојао да то не значи да није достојан свог посла. Тако да је одмах почео да хвали тканину коју није видео и уверавао их како се диви прекрасним бојама и шарама на њој.

Сви су причали о овој необичној и прелепој тканини, као и чињеници да је само паметни људи могу видети. Они глупи нису били у стању да уживају у њеној лепоти, за њих је била невидљива. Народ није могао да дочека да види ову тканину, па су сви нестрпљиво ишчекивали тај дан када ће се цар појавити пред њима у њој. На крају је и сам цар решио да мора да види ову фамозну тканину док је још на разбоју.
Цар је кренуо са свим својим министрима, помоћницима и службеницима у одаје где су ове варалице наводно правиле његово ново одело. Желео је да види како напредују радови. Када су стали испред њих, ткачи су им показали празан разбој и сви су остали затечени. Нико ништа није видео, али су сви мудро ћутали, плашећи се за свој живот и да ће изгубити своје функције. Тако су сви редом на сав глас кренули да се диве овој невидљивој тканини.
„Шта ли је ово? Ја ништа не видим. – помисли цар.

– То је страшно! Да ли сам глуп? Да ли сам неспособан за цара? То је најстрашније што ме је могло снаћи!“
И тако је цар кренуо да хвали тканину дивећи се њеним бојама и шарама. Одао је своје највише признање ткачима испред њега. Поданици су га посаветовали да одело обуче за свечаност која ће се ускоро одржати у њиховом граду. Цар је пре одласка дао ткачима витешки крст да га ставе у рупицу на капуту, као и титулу ткача племића.
Целу ноћ пред одржавање дуго ишчекиване свечаности, ткачи су вредно радили на својој тканини. Народ је видео како журе да сашију цару ново одело. Све време су се претварали да шију, па су секли великим маказама по ваздуху, шили иглама без конца и на крају су најзад скинули хаљину са разбоја и весело ускликнули како је све готово.
Када је следећег јутра цар дошао са дворанима, ткачи су почели да подижу руке у вис, као да ређају ствари. Говорили су као да показују панталоне, прслук, огртач и све тако редом. Уверавали су све око себе да је тканина лагана као перо, па се зато чини да немаш ништа на себи када је обучеш. Напокон је цар скинуо своје одело, а варалице су му као додавале кошуљу, панталоне, па огртач, па су га обухватили око појаса да му нешто наводно вежу. А цар се само окретао и вртео пред огледалом.
„Ох како су лепе хаљине! Како дивно стоје! – рекоше сви углас. Каква шара! Какве боје! То је скупоцено одело!“
Главни мајстор церемоније обавестио је цара да је све спремно за свечану поворку. Цар је изјавио да је спреман и још једном упитао људе око себе да ли му одело добро стоји. Застао је још једном да се погледа у огледало, гледајући од горе до доле свој одраз, као да још једном жели добро да погледа своје одело.
Када је поворка кренула, коморници су се претварали да носе скуте, а били су запањени што пред собом виде голог цара. Ишли су држећи руке у ваздуху, претварајући се да обављају свој задатак. А нису смели да дозволе да неко примети како они уствари ништа не виде. Како је цар корачао улицама свога града, тако се народ дивио његовом оделу. Сви су клицали лепоти хаљине, изузетним шарама и бојама, и томе како цару све то прелепо стоји.
Нико није смео да дозволи да се види да ништа уствари на цару не види. То би одмах значило да су људи глупи или недостојни свога посла. Ниедно од претходних царевих одела није изазвало овакав успех.
Међу њима нашло се једно дете. Оно је једино, са својом неисквареношћу и искреношћу запрепашћено ускликнуло како цар на себи нема ништа. Дететов отац повикао је гласно како је то био глас невиног бића, како оно не лаже и како цар је уствари го.
„Нема ничег на себи! Једино ово дете каже да цар нема ничега на себи! Па он заиста нема ничега на себи!“
Чуло се са свих страна. Гласови су убрзо стигли и до самог цара који је схватио да људи говоре истину, али је уздигнуте главе наставио да корача већ одређеним путем. Правио се да носи најлепше одело, а коморници су се и даље претварали да у рукама носе скуте којих није ни било.

——

И тако се завршава ова дивна бајка, која се чита већ много година, али, на жалост, ни данас, нико из ње поуку не извлачи.