Napisala Srbijanka Stanković

Zahvaljujući prirodnim potencijalima i istorijskom nasleđu, Sokobanja danas važi za jednu od dve najlepše i najposećenije srpske banje, za domaću banju sa najvećom koncentracijom prirodnih lepota i za ekološki najčistiju sredinu u Srbiji. Ona je banja u kojoj lek za svoje bolesti traže oni koji imaju reumatične i probleme respiratornog sistema, psihoneuroze, neurasteniju, anemiju, blaži vid povišenog krvnog pritiska, hronične ženske bolesti…

Na oporavak ovde dolaze i zbog iscrpljenosti organizma, posle povreda, radi prevencije i lečenja astme i nespecifičnih plućnih oboljenja. Međutim, interesantno je da je Sokobanja mnogim umetnicima poslužila i kao mesto oporavka kako za telo, tako i za dušu. Na njenim prelepim ulicama, u parkovima in a obroncima obližnjih planina brojni su stvaraoci pronašli inspiraciju za vredna književna dela. Pročitajte zašto je sasvim prirodno da kažemo Sokobanja, a mislimo na književnost.

Branislav Nušić – Sokobanja-Sokograd, dođeš star, odeš mlad

I pored toga što pri pomenu Sokobanje neizostavno pomislimo na reumu, pluća, bronhitis, astmu, možda osnovna i jedinstvena asocijacija na nju jesu naši mnogobrojni književnici, koji su ovde dolazili i dolaze,  i zarad oporavka i lečenja, ali i u potrazi za umetničkim nadahnućem. Branislav Nušić, najpre, koji je iz, danas bi se reklo – marketinških razloga, smislio čuvenu krilaticu: „Sokobanja-Sokograd, dođeš star, odeš mlad“.

Tokom jednog od svojih boravaka, a u Banji je redovno sanirao posledice svoje dve strasti: pušenje i kafana, na jednoj razglednici je napisao ove reči, i ne sluteći da će one postati njena odrednica mnogo pre nego što je postala prva među srpskim banjama. Razlog ovog pisanija bila je piščeva želja da podstakne prodaju razglednica Sokobanje, koje je izrađivao njegov prijatelj, fotograf sokobanjski Siniša Ristić.

Šeret i zafrkant – poznat je i po tome što je naložio da mu na grob postave spomenik u obliku kupe kako ga ptice ne bi mogle oneređivati. Nušić je i sam postao „razglednica Sokobanje“ – njegova bista u samom centru grada je mesto koje retko koji posetilac propusti da fotografiše.

Naša jedina Nobelova nagrada „začeta“ u Sokobanji

„Ja ne znam čega stvarno ima ovde i šta je to što me uvek vraća u Sokobanju, da li je to cvrkut ptica, vazduh ili ljudi ovde, osoblje „Moravice“, kiselo mleko iz sela Jezero ili ovi moji lekari… Ali znam da nakon 15 do 20 dana provedenih u Sokobanji, radim cele godine u Beogradu kao preporođen“ – govorio je Nobelovac Ivo Andrić, koji je upravo ovde počeo da piše svoj nagrađeni roman „Na Drini Ćuprija“.

„Sve se bojim, pročuće se ovo mesto, narod će početi da hrli ovamo i onda ću ja morati da bežim odavde. A gde da nađem ovakvu lepotu i mir. Samo da znate, i ovde se umire jer se svuda na svetu mora umreti, ali ovde je život lepši i, valjda, nešto duži.“

Danas je posetiocima dostupan kao spomen-soba Ive Andrića, apartman broj 144 (omiljen mu zbog predivnog pogleda) u hotelu „Moravica“. Nalazi se na jednom od najlepših mesta u Banji, a u kojem je naš Nobelovac provodio svoje banjske dane. Prethodni njegov boravak vezan je za ratne godine, kada se ovde sklonio bežeći od nemačke policije. Paralelno sa onom Nušićevom krilaticom, na nekoj sokobanjskoj razglednici mogla bi da stoji i ona njegova rečenica da posle 15 do 20 dana boravka u Sokobanji, radi cele godine kao preporođen.

Osim Andrićeve biste ispred njegovog omiljenog hotela, u Sokobanji postoji i Šetalište Ive Andrića. Pruža se paralelno sa glavnim banjskim šetalištem.

„Ostrvo“ Meše Selimovića nastalo u Sokobanji

I književnik Meša Selimović je rado boravio u Sokobanji sa svojom suprugom. Ovde je napisao svoj roman „Ostrvo“. Javnosti je gotovo nepoznat podatak da se upravo zahvaljujući njemu Ivo Andrić, posle negativnih ratnih iskustava, ipak vratio ovde. Nije odoleo navaljivanju prijatelja da dođe u Banju, kako bi mu ovaj pokazao „raj na zemlji“, odnosno onaj pogled iz Hotela „Moravica“ i svu onu lepotu prirode koja ga okružuje.

Stevan Sremac i kuća u kojoj je umro

Kako je objasnio Ivo Andrić, i pored svih zdravstvenih benefita koji se dobijaju u Sokobanji, i u njoj ljudi umiru. Stevan Sremac, koji je takođe ovde boravio i iz zdravstvenih razloga, ali verovatno i u potrazi za muzama, tu je i okončao život. Na kući u kojoj je umro nalazi se spomen-ploča. Inače su tu sređeni apartmani za izdavanje – informacija za one koji traže smeštaj, a nedaleko od nje se nalazi i bista ovog književnika.

Kada je reč o smeštaju, ukoliko želite da obiđete mesto koje je inspirisalo čuvene stvaraoce s naših prostora, u Sokobanji ćete lako naći luksuzni smeštaj. Sa otmeno uređenim sobama, vrhunskom ugostiteljskom uslugom i predusretljivim domaćinima koji izlaze u susret gostima i organizuju razne izlete u okolini, ova je Banja zaista pravo turističko blago.

Isidora Sekulić,  Dobrica Erić, Evlija Čelebija, Feliks Kanic

Sokobanjski hroničari beleže da je Isidora Sekulić ovako opisala sokobanjski vazduh: „Srce u Sokobanji ne tuče, ne lupa, nego se ljuljuška“. U Sokobanju je prvi put došla 1914. godine da bi, po preporuci lekara, ovde lečila pluća. Tu je zatekao Prvi svetski rat, zbog čega je neplanirano čak pune dve godine provela u Banji. Njena bista se nalazi ispred Narodne  bibioteke.

Dobrica Erić je Sokobanji posvetio zbirku pesama „Ruža vetrova“. Usput, ruža vetrova je jedno od najvećih banjskih bogatstava.

Sokobanja i njena kupatila se, inače, pominju još u putopisima Evlije Čelebije (17. vek).

Putopisac, etnolog i aheolog, Feliks Kanic iz Budimpešte, koji je važio za etnologa južnih Slovena, objavio je dva dela o Srbiji, pisao i o Sokobanju, a zalagao se i za sprečavanje uništavanja kulturnog blaga.

Sokobanjski pisci

Stojan Živadinović, rođeni Sokobanjčanin, bio je diplomata, pravnik, novinar i književnik. U njegovoj porodičnoj kući danas se nalazi Zavičajni muzej Sokobanje, u kojem je i njegova spomen-soba.

Ljubiša Bačić, poznatiji kao glumac, rođen je u Sokobanji. Bio je i pesnik i prevodilac. Zanimljivo je da je poeziju pisao na dijalektu, a ostao je zapamćen po zbirci pesama „Moj živote, malo li te ima“ i po pesmi koju izvodi Dado Topić, „Ja hoću život“, iz serije koja i danas živi – „Bolji život“.

Dugačak je spisak imena i književnika i umetnika iz raznih drugih oblasti, koji su rođeni ili živeli ili boravili u Sokobanji i u njoj, sem zdravstvenih benefita, dobijali i inspiraciju. Ipak, pisci su ovu banju najviše proslavili kao mesto u kojem dobijaju posebno nadahnuće. Čak i toliko da bude vredno Nobelove nagrade, kao u Andrićevom slučaju.