Prevela i priredila Nevena Vuksanović

Danas uzimamo higijenu zdravo za gotovo – redovno tuširanje, sapuni, dezodoransi i pasta za zube su deo svakodnevnog života. Međutim, pre nekoliko vekova, stvari su izgledale potpuno drugačije. U doba evropskih monarhija, čak ni najbogatiji nisu imali pristup osnovnoj higijeni kakvu poznajemo danas. Umesto kupanja, telo su trljali suvom tkaninom ili se povremeno premazivali parfemima kako bi prikrili mirise. Parfemi su igrali ogromnu ulogu u dvorovima – Versaj je, na primer, bio poznat po snažnim mirisima cvetnih esencija, koje su služile da zamaskiraju neprijatne mirise tela i okoline.

U tom svetu raskoši i prljavštine, u kojem su kraljevi sedeli na zlatnim tronovima, ali živeli u uslovima koji bi nas danas zgrozili, odigravala se svakodnevica evropskih dvorova. Jedan od najpoznatijih primera takvog života bio je dvorac Versaj.

Između 1600. i 1700. godine, prilikom posete Versajske palate u Parizu, mogli biste primetiti da, uprkos svojoj veličanstvenosti, palata nije imala kupatila.

U srednjem veku nije bilo četkica za zube, dezodoransa, parfema, a još manje toalet papira. Ljudi su izmet jednostavno izbacivali kroz prozore. Ulice su bile prekrivene prljavštinom i otpacima, pa nije bilo neobično videti ljude kako hodaju sa štapovima koji su služili da pomere nečistoću sa puta.

Tokom praznika, kuhinje Versaja pripremale su gozbe za 1.500 ljudi bez ikakvog minimalnog standarda higijene.

U modernim prikazima često vidimo likove tog doba kako se hlade lepezama, ali razlog nije bila vrućina – snažan miris širio se ispod suknji žena, jer intimna higijena praktično nije postojala. Tuširanje je bilo retko zbog hladnoće i gotovo potpunog odsustva tekuće vode. Samo plemići su imali sluge koji su ih lepezama rashlađivali, ali i rasterivali neprijatne mirise tela i daha, kao i insekte. Odeća se takođe retko prala, a klasičan donji veš nije postojao. Plemkinje su nosile slojeve haljina koje se nisu skidale ni tokom spavanja, dok su muškarci često ponosno nosili iste bogato ukrašene kapute mesecima bez pranja.

Danas posetioci Versaja uživaju u njegovim prelepim vrtovima, ali u doba monarhije, oni su se koristili i kao toaleti tokom čuvenih dvorskih proslava, jer kupatila nisu postojala.

U srednjem veku, većina venčanja održavala se u junu, na početku leta. Razlog? Prvo godišnje kupanje bilo je u maju, pa je u junu miris još uvek bio podnošljiv. Međutim, da bi prikrile eventualne neprijatne mirise, mlade su nosile bukete cveća uz telo – otuda potiče tradicija svadbenog bidermajera.

Kupanje se obavljalo u velikoj kadi punoj tople vode. Glava porodice imala je privilegiju da se prva okupa, a zatim su sledili ostali članovi, po starosnom redu. Novorođenčad su bila poslednja, a voda je tada već bila toliko prljava da je mogla biti smrtonosna za njih.

Krovovi kuća često nisu imali unutrašnje obloge, već samo drvene grede koje su služile kao sklonište za životinje poput mačaka, pacova i bubašvaba. Kada bi padala kiša i krov počeo da prokišnjava, ove životinje bi skakale na tlo.

Oni koji su sebi mogli da priušte, koristili su tanjire od kalaja, ali određene namirnice, poput paradajza, izazivale su hemijske reakcije s ovim metalom, što je dovodilo do smrtonosnih trovanja. Zbog toga se paradajz godinama smatrao otrovnim.

Čaše od kalaja koristile su se za pivo ili viski, ali kombinacija alkohola i oksida kalaja mogla je izazvati stanja nesvestice, slična narkolepsiji. Prolaznici su mogli pomisliti da je osoba mrtva, pa bi je odvozili i pripremali za sahranu.

Preminuli je obično bio postavljan na kuhinjski sto, gde su se okupljali porodica i prijatelji, jeli, pili i posmatrali telo, čekajući da vide da li će se možda probuditi. Tako je nastala tradicija bdenja pored pokojnika.

U Engleskoj su, zbog nedostatka prostora na grobljima, grobovi često bivali ponovo korišćeni. Posmrtni ostaci su uklanjani i premeštani u kosturnice. Kada bi se stari kovčezi otvarali, često su unutra pronalaženi tragovi grebanja, što je ukazivalo na to da su neki ljudi bili sahranjeni živi.

Iz tog razloga nastala je praksa vezivanja kanapa za zglob pokojnika, koji je prolazio kroz rupu u poklopcu kovčega i bio povezan sa zvonom postavljenim izvan groba. Jedna osoba bi dežurala nekoliko dana, i ako bi se „pokojnik“ probudio, pomerio bi ruku i zazvonio zvonom.

Izraz „Saved by the Bell“ (Spasen zvonom), koji i danas koristimo, potiče upravo iz ove prakse.

Životne navike i higijena u prošlim vekovima bile su drastično drugačije od današnjh. Čak i najluksuznija mesta i dvorovi bili su pogođeni osnovnim higijenskim problemima. Ali to nije sprečilo da se istorija piše i da neki običaji i izreke iz tog vremena nastave da postoje. Dakle, najmanje što možemo je da cenimo uslove u kojima živimo, mogućnost i privilegiju da koristimo tekuću vodu. Higijena je danas osnova zdravog života i nešto što se podrazumeva.

---

Tekst preuzet sa Fejsbuk stranice Ancient history, preveden i prilagođen