Lile i bagremovi

mirišljavih cvetova

što snagu krepite

zanjišite krošnje vaše

podignite nas nejake,

što smo na kolenima,

do ulice gde se srećni šetaju

i pogledima sudaraju.

Vetrovi, snagom svojom

vrtloge pravite

u jedan od njih me pretvorite

srećan da budem

da volim i da budem voljen.

U krug zaljubljenih

pored postelje me smestite

da vili pomažem

da se skinu haljine.

Padoh na grudi

međ’ dve jabuke

one sočne, što prkose.

Rukama bedra dodirujem

ona se ovlaže

k’o trava od jutarnje rose.

Pojačaj, pojačaj vetre

vatre u grudima imam

snage nemam da odem do njih

koji šapate i uzdahe

zagrljajem u čvor vežu.

Poljubaca kao kiša

iz jakog letnjeg oblaka

sve je umiveno

život da sija

kao livada na Suncu

puna cvetova

što se jedan

oko drugog uvijaju.

Telo na telo

da se naslanja

sve neka se njiše

kao grane od jake oluje.

Neka zagrmi

munje da sevaju

na sve strane.

Prođe nevreme

umoran, malo, a srećan.

Bože, krila mi daj

ptica da budem

da letim

da sletim jutrom

pod prozore

cvrkućem pesmice:

Ustajte moje lepotice!

Ako je prozor odškrinut

mačka da budem

da se ušunjam u krila

kolena da milujem

prstiće na rukama da grickam

na grudima da se budim

jutru da se radujemo zajedno

kao maleni dečak u proleće

kad mu crvene trešnje

u ruke poklanjaš.

Srećnima se ova čuda događaju.

Ja, Sunce molim

da jutarnjim dugim zracima

puteve životne pokaže

ka radosti

gde se dvoje po dvoje

za ruke drže

pa u kolonu

na životni put dalek.

A, ja na začelje, malo

još malo

bih da budem tu.

---

Dragiša Miljković, rođen je 9. novembra 1947. godine, penzioner je i živi u selu Klenovnik, kod Kostolca.