У писаним споменицима средњовековне Србије, изрази за храну били су: „храна“, као и „пишта“ и „крма“. Јело се звало: „једение“ или „јадение“. Ручак је био „обед“, док се вечера називала истим именом као и данас „вечера“.

У средњовековној Србији највише су се јели погача и хлеб, који су се правили од различитих житарица, са квасом, такозвано кисело тесто или без. Погача је старија, јер је у паганско доба приношена као жртва боговима, а Срби су јели и двопек, као и питу од сира или ређе меса. Једна од заблуда је да су пите дошле у наш крај тек са Турцима. Оне су се правиле код нас и у ранијем периоду, у форми танко тесто-надев од поврћа или воћа.

У средњовековној Србији успевало је разно воће: ораси, јабуке, трешње, вишње, шљиве, а у приморју лимун, поморанџе, нар, смоква, бадем, лешник, шипак. Осим свежег, у Србији се јело и сушено воће. Поврће се помиње заједничким именом „зеље“. У њега су спадали купус, црни и бели лук, ротква, репа, тиква, бостан. Од махунавки, највише се гајило сочиво, затим боб, грашак, чак и мак.

У средњовековној Србији највише су се гајиле овце и свиње, затим говеда, коњи, козе, биволи. Месо се продавало свеже. Трговало се и усољеним месом. Месо се кувало или пекло, обично на ражњу. Пилеће месо се ретко јело, јер је кокошка чувана за јаја, али када се јело, јело се као лек. Месо од козе, овце, краве, такође се ретко јело, јер су се животиње чувале због млека и вуне, свиња због коже. Дивљач се јела на двору, али не тако често. Риба се чешће јела, јер се ловила у оближњим рекама.

У средњовековној Србији млеко и млечни производи играли су изузетно важну улогу у исхрани, а постојали су „сир“ и „сирење“ (нека врста данашњег кајмака), који су се мерили мешинама, то јест „меховима“, па је „мех“ била мерна јединица за сир. Јело се и кисело млеко.

У средњовековној Србији храна се спремала на масти, лоју, али и на уљу биљног порекла, које се називало „масло“, а претпоставља се да се радило о маслиновом уљу које је долазило с Приморја.

У средњовековној Србији користили су се зачини, нарочито у посним јелима. Неки су успевали на средоземним обалама, а неки су доношени са Истока. У Србију су их доносили дубровачки трговци. У приморским градовима коришћени су бибер, шафран, цимет, мирођија, каранфилић. Најважнија ствар на српској трпези после хлеба није било ни „зеље“, ни воће, ни поврће, ни сир, ни сирење, ни месо, ни риба, ни маст, ни лој, ни масло, већ – со. Према соли су се односили готово као према злату.

У средњовековној Србији конзумирани су и слаткиши, највише мед. Мед је био главно средство за заслађивање. Пчеле су производиле и восак, од кога су се правиле свеће, неопходне за осветљење и верску употребу, због чега су манастири били велики потрошачи меда. У касном средњем веку у Србији је коришћен и шећер, али у малим количинама, махом на двору, јер је био скуп.

Панфорте, путни колач некадашњих витезова, италијанског је порекла, а назив у дословном преводу значи „снажан хлеб“ и односи се на зачине и текстуру коју овај колач има.
Колач је права енергетска бомба. Есенција укуса. У једном залогају и бадеми и лешњаци и суво и кандирано воће и мед и зачини. Лековит колико и укусан. Важи за афродизијак. И за жене и за мушкарце.

У средњовековној Србији најважније пиће била је вода. Од алкохолних пића на првом месту било је вино, најотменије пиће средњег века. Пило се и пиво и медовина, старо словенско пиће.

Приредила Реа Мнц