Razgovor vodila Slavica Ivaniš

U nesagledivim prostranstvima naših duša sadržani su svi odgovori, svi saveti, svi putokazi. One poseduju vrhunsku mudrost, neretko zamagljenu strahovima, nedostatkom vere, odsustvom ljubavi prema sebi. Kako je rasterala maglu i doprela do jezgra, do iskre, do središta radosti i lepote, detaljno je opisala Tamara Filipović Ljubenović (Niš, 1982. god.), u svojoj knjizi „Koreografija života.“

Tamara je rođena i živi u Nišu, završila je Pravni fakultet, ali ju je ljubav prema plesanju i izražavanju kroz pokret i muziku, uputila na potpuno drugačiji životni pravac. Ona osluškuje svoj unutrašnji ritam, predano se preispituje i angažovano radi na sebi, kako bi živela slobodno, u punoj svesnosti, u korišćenju svih datih nam moći. Prošla je mnoge lekcije i sve ih je opisala u knjizi, priručniku za lični rast i razvoj, sa željom da i drugima pomogne da se pokrenu, da se promene. Knjigu „Koreografija života“ je objavila Izdavačka kuća „Čigoja“ i možete je pronaći na njenom sajtu.

Sa kakvim ste se emocijama suočavali dok ste pisali knjigu?

Sa veoma raznovrsnim i uglavnom burnim. Neke od tih emocija su me gurale napred, neke vraćale unazad. Srećom, naučila sam da ih sve prihvatam i prigrlim kao deo sebe, da ih osmotrim i otpustim. Uvidela sam da me je svaka emocija nečemu naučila, da je dodala još jednu notu melodiji uz koju plešem, pišem, živim. One lepe me nose i ubrzavaju mi korake, dok lošima ne dozvoljavam da me uspore, sapletu i izbace iz ritma. Zbir emocija, koje su pratile stvaranje knjige, su me dovele do novog nivoa rasta, a ja se nadam da će isti efekat imati i svi oni koji je pročitaju.

Knjigu ste pisali u formi intimnog dnevnika, a onda su sve stranice ugledale svetlost dana. Koji motivi su Vas rukovodili da objavite svoja razmišljanja i opise kako ličnih borbi, tako i pobeda?

Kada sam osvestila kako mi prenošenje misli u rečenice pomaže da se prosvestim, da se promenim, da porastem, kada sam počela duboko da verujem u taj svoj proces, dobila sam želju da sve podelim i sa drugima.  Verujem da je ljudima potrebno da čuju da i drugi imaju probleme, da se svi borimo sa istim izazovima i iskušenjima, da su suočavanja sa sobom normalna i svakodnevna. Sa druge strane, htela sam da navedem ljude da prigrle svoje želje, svoje potrebe da se osećaju dobro, da rade stvari koje ih usrećuju, bez griže savesti. Verujem da smo po prirodi radosni, da se u toj radosti ogleda zov naših duša, i da je potrebno da mu se odazovemo. Svi intuitivno slutimo naše puteve, odaberimo one koji nas vode ka sveobuhvatnom obilju. Nekada su me nametnuta uverenja sputavala, a kada sam naučila da osluškujem svoj unutrašnji glas i kada sam razvila ljubav prema sebi, poželela sam da priču o tom procesu i njegovom ishodu podelim sa drugima.

Čini se da je, koliko i za pisanje, toliko i za čitanje Vaše knjige potrebno imati „petlju?“

Sa moje tačke gledišta, to ne deluje tako. Ljudi mi sve vreme govore: Svaka čast na hrabrosti. Ali ja se ne osećam kao da sam skupljala hrabrost za ovako nešto. Uskladila sam se sa sopstvenom dušom, pratila intuiciju, naoružala se verom, i sve je postalo jednostavno. Nisam se trudila da budem hrabra, već da budem svoja. Hrabrost ili petlja, kako god, stiče se kroz rad na sebi, to je proces. Iskrenost prema samom sebi prethodi tome. Kada samom sebi pogledaš u oči, kada se suočiš sa svime što izlazi iz tebe, onda ti ne treba bilo kakva petlja za bilo šta drugo. Nisam savršena, niti tome težim. Ovo sam ja, takva kakva jesam, sa svim slabostima i vrlinama. I volim sebe. To je sve. A danas se to zove petlja, jer se retko ko usudi da sagleda sebe i bude svoj.

Vaša knjige se može svrstati među priručnike za napredovanje na svim životnim poljima. Po čemu se ona razliku od drugih knjiga sličnog sadržaja?

U većini knjiga, koje imaju za temu lični rast i razvoj, nedostaju životni primeri, ogoljena iskustva, ostavljena duša na papiru. Moja knjiga se upravo time odlikuje, pa tako očekujem da neminovno dopre do ljudskih srca, da navedu na razmišljanje, na promene. Moje pisanje o životnim lekcijama nije suvoparno, to nisu nabrojane teorije, već iskrena ispovest, kroz koju sam izlila iz sebe najiskrenije emocije. Verujem da će, upravo zbog toga, lako dopreti do ljudi i možda im i pomoći u njihovim intimnim obračunima.

Pravnica, plesačica, spisateljica… To stoji u Vašoj biografiji. Šta ste Vi, iznad svega?

Pravnica sam ponajmanje. Mada, ako uzmemo u obzir razloge zbog kojih sam upisala i završila Pravni fakultet, a to je da pomažem ljudima, onda sam zakleta pravnica. Pomaganje smatram za svoju svrhu. Kao neko ko pleše, ko se tako najbolje izražava i oslobađa, reći ću da ne mogu bez muzike i plesa, jer sam uz ples probudila svoju radost i oslobodila se raznih okova. Jesam, dakle, i pravnica i plesačica i spisateljica, ali sam pre svega vesela devojčica, koja je oživela kroz sve ove uloge.