У оку твом трепери суза љубоморе,

О не тугуј, драга си увек ми ти,

Ал волети ја могу тек понет у просторе,

И моју љубав, широку као море,

Обале живота неће зајазити.

Када је Речи стваралачка сила

Гомиле светове призвала из ноћи,

Љубав их све, ко сунце, озарила,

И на земљу зраци њених нам светила

Раздвојени силазе у самоћи.

Одвојече, душа их налази жудна,

Ловећи одсјај лепоте што вечно гори,

Вешћу о њој шуми нам свака шума,

О њој нам бруји потока хладна струја,

Њишући се, цвеће о њој нам говори.

И ми волимо љубављу подељеном

И над потоком тај шум у ивама,

И девојку драгу, и поглед у оку њеном,

И блесак звезда целом васељеном,

И ништа ми у једно не сливамо.

Али не тугуј, проћи ће и зло и горе,

Причекај још, скоро ће јад да згасне –

У једну љубав сви слићемо се горе,

У једну љубав, широку као море

Што стати не може међ обале земаљске!

1858.

---

Алексеј Константинович Толстој, руски књижевник ( 1817-1875), рођен у племићкој породици од оца грофа Константина Петровића Толстоја и мајке Ане Алексејевне Перовскаје. Познат је по својим књигама: „Дон Жуан“, „Смрт Ивана Грозног, „Цар Фјодор Јоанович“, „Цар Борис“, „Вампир“, „Породица вукодлака“, „Принц Серебрени“.

Из књиге „Антологија руске поезије XVII-XX век“, Београд: Просвета, 1977.