Обећала си једном у детињству
да ћеш бити вечна,
откле год се враћали да ћемо те затећи,
као сенку испод кућне стрехе,
као кућни праг.

Није било ниједне наше пловидбе
да је ниси, као рибарске жене,
преседела на пучини гледајући;
није било буре ни бродолома
да нисмо после њих
поред неба угледали и твоје лице.

Где год бисмо се пробудили,
била си у прозору ти и сунце;
била си нам увек на дохвату руке
као вода,
увек као ваздух
присутна и неопходна.

Обећала си нам да ћеш бити вечна
као све што нас на свету дочекује
и остаје после нас.

И када си умирала,
чинило се да се осећаш кривом
што нас напушташ.

Десанка Максимовић (1898-1993)