Једног дана видеше дечаци неког старца како иде улицом са великом корпом на рамену, препуном блиставих звезда. Лаганим замахом руке он би с времена на време заграбио из корпе и завитлао као да сеје. Тада би много прекрасних звездица залепршало око њега као јато варница.
– Шта то радите? – упиташе дечаци горећи од знатижеље.
– Сејем срећу! – одговори човек и мирно настави свој посао док су му се међу прстима цаклили прекрасни драгуљи из којих су дечаке гледале топле дугине боје попут сунчаних очију.

Освојени том лепотом малишани сместа појурише да ухвате срећу, али узалуд.
И они најхитрији и најокретнији остајали би празних руку.
– Узалуд је што то чините – осврнуо се тајанствени старац – тако је никада нећете уловити.
– Зашто? – упиташе зачуђено дечаци.
Насмешивши се, старац је тихо рекао:
– Тек кад се научите сејати радост и лепоту око себе, бићете позвани на жетву среће. Онај ко граби себи, никада неће ухватити срећу. Срећа се узима раширених руку.

Извор: duhovnaoaza.wordpress.com