Одувек волим славски дан, колач, жито, вино, свећу, икону, гужву, госте, пријатеље, родбину, комшије који се окупе око славске трпезе, традиционалне, а увек нешто ново на њој.
Припреме пред славу трају данима. Прво се договарамо ко ће шта, када и како урадити, па се љутимо једни на друге јер сви мислимо да смо баш ми у праву, а да други греше, па купујемо, све по унапред направљеном списку, на који се увек још нешто дода, а богами и заборави, па почиње… Све се захуктава. Једни друге пожурујемо, прескачемо, обилазимо, а не ретко, и саплићемо.

Прво је на реду генерално спремање и чишћење, са измицањем ормара, претресањем свих ћошкова, полица, фиока; прозори, завесе, врата, кваке, посуђе све се гланца и пере до високог сјаја, а затим следи декорација.
Онда се прелази на мешење; сланиши, слаткиши, једна, друга, трећа, пета, десета врста колача, па дилема – мало је, много је, па торта, треба или не треба, па како без торте; па шта ће ти торта поред толиких колача,… па дал´ обична или дупла мера, предјело, па супа или чорба, сарма или паприка, печење, па салате, па … И тако данима. Посно у посне дане, а мрсно осталим данима.
Неки су мало организованији, неки мало практичнији, неки уплашени да неће све стићи па лепо наруче, сложе и послуже.
А ја? Е, ја сам од оних који воле све сами. Организујем се тако да све постигнем, осим да једем, одмарам и спавам.
Све спремим, па кад почнем да правим сланише и слаткише, све поново испрљам, па опет спремим и тако више пута у круг. Па онда кукам како ми нико не помаже и да ћу следеће године све другачије, брига њих што ми од умора све из руку испада, а када им пробудим осећај кривице и када ме питају шта и како да ми помогну, ја их отерам и кажем – па кад мораш да питаш, а не видиш сам, онда ништа. И тако живимо у миру, слози и породичној хармонији неколико преславских дана. Затим осване дуго очекивани дан славе. Наша слава је истога дана када се у свету обележава Међународни дан толеранције. Код мене је толеранција, док не стигну гости, у дубоком минусу. А кад гости дођу, то се смешка, трчи, јури, поставља, размешта, додаје, пребацује, дотура, нутка, досипа… и тако до касне вечери. Ни са ким не разменим више од десет реченица и то са драмским паузама у којима нешто преносим од кухиње до собе и у обрнутом смеру. Срећна сам јер су се око трпезе окупили мени драги људи, весели, насмејани, расположени. Сав умор, нервоза и страх да нешто не пође по злу нестану. Смех, жамор, лупкање чаша постају најлепша музика, а ја сам срећна јер сам се са некима видела готово после годину дана. На жалост, виђамо се само по славама.
Добро је док је и тако.
Надам се да ће се у овом вртоглавом времену пронаћи неки слободан тренутак за кафу више, чашицу разговора на миру и пријатељства која трају.
Ове године Принцеза у пубертету није била са нама на дан славе. Дивно је певала тог дана са својим хором у Будимпешти. Почастила је своје другарице у дому, а ми смо се укључивали у директан пренос вибером. Видела сам јој сузе у очима, а мени се грло стегло.
Знам да је и за њих овај дан посебан. Свечан, радостан дан, сећа их на дом, породицу, детињство које незадрживо напуштају. Принц на прагу пубертета спрема се да рашири своја крила и одлети код своје сестре. Да њој буде лакше. Да буду заједно.
А ми?
Па долазиће нам на славу, даће бог.
Добро нам дошли!

Причу написала Магдалена Реџовић (новембар 2018.)