У издању Удружења књижевника и љубитеља књижевности “Литера – Младеновац”, из штампе је изашла песничка књига, групе аутора, коју је приредио Зоран Антонијевић. „Завичајни ноктурно“ је првенац у истоименој едицији. У овој поетској књизи заступљени су: Милорад Петровић Сељанчица, Мијослав Стеван Средојевић Полимски, Милосав Б. Влајић, Владимир Арсић, Младен Марјановић, Живослава Арсић, Слободан Облучар, Војкан Живојиновић, Слађана Глишић, Ненад Пајић. Покровитељ издања је Градска општина Младеновац.

Реч приређивача
Завичајна поезија није само својеврсна одредница за формални оквир порекла једног песника, већ је она истински, лирски, говор срца, јер срце је дом успомена и ожиљака. Где год се нашли, у срцу ћемо носити све оно што нас за корене веже, оно што је праг, колевка, прва љубав, прва туга. Завичајна поезија је производ потребе за очувањем духовне везе са огњиштем у ширем смислу речи. У овој књизи представљено је неколико песникиња и песника чија је поезија проткана завичајним мотивима и мотивима љубави и одбачености.
Завичајни ноктурно јесте ноћ у којој човек може да ослушне своје срце и пулс земље. То је она дивна ноћ у којој су поветарац, звездано небо, шума, преци и планина једно. То је ноћ у којој се испод пуног месеца, осећања трансформишу у стихове.

Младен Марјановић

СЕЛА

У мраку су села опустјела
Што су некад као небо сјала
И у њима ријетки старци бдију,
Камену слични, трому битку бију.

Крваве им руке и стопала,
Крваре им мисли и сјећања,
Крвав дан их зором дочекује,
Жетва златна давно је пропала.

Шљиве старе у трњу се даве,
Гране су им до земље свијене,
Сунце горе а плод тежи доле
Да нахрани скакавце и мраве.

Постојимо овдје бескорисни, трошни
К’о прозор на каквом празном одјељењу,
Ипак, звијезде ноћне горе непрекидно
К’о споменик једном прошлом покољењу.

У мраку су села опустјела
Што су некад као небо сјала
И у њима ријетки старци бдију,
Камену слични, горки чемер пију.