Када се помене васпитавање и дисциплиновање деце, већина родитеља помисли о примени одређених мера као последица за неко понашање. Ово се, пре свега,  односи на најразличитије забране и ускраћивања. Стога ће их многи, из најбоље намере да буду доследни и праведни родитељи, бесконачно примењивати, а да нису застали да размисле зашто се деца понашају на начин који није прихватљив.

Треба разумети да ни најоправданије забране или ускраћивања неће довести до жељеног резултата уколико детету не пружимо љубав, подршку и разумевање. Важно је научити дете да кроз последице схвати која су понашања прихватљива, а која не. Али, не мање је значајно и подржати их да преузимају одговорност, да побољшају самоконтролу, вештине решавања проблема, да задрже позитивне односе са окружењем, као и адекватан ниво самопоштовања.

Уколико нисмо довољно мудри и одмерени у примени забрана и ускраћивања, нарочито кад су у питању непослушна деца, то може довести до супротног ефекта. Непослушно дете је склоно да себе доживљава као равноправно са родитељима па ће забране и ускраћивања доживљавати као непримерено и неоправдано кажњавање. Ово ће утицати да не показује жаљење због својих поступака, нити ће развити било какву мотивацију за променом. Једино што готово извесно следи јесте још снажнији отпор, љутња и бес усмерени ка околини и учестали импулсивни испади у понашању.

Разлог за ово крије се у осећању детета да је под непотребним притиском и контролом, да није учинило ништа лоше и да понашање родитеља “није фер“. Осим учесталих импулсивних и агресивних реакција, прекомерно забрањивање и лишавање може довести и до појачаног осећања кривице и усвајања негативне слике о себи које опет повећава вероватноћу појаве нежељених образаца понашања.

Суштина јесте да треба добро промислити приликом примењивања забрана и лишавања због лошег понашања детета. Нарочито уколико оно већ показује склоност да буде непослушно и тврдоглаво.

Ове одлуке није лако донети и наравно, сваки родитељ повремено погреши или реагује емотивно и импулсивно. То није нешто што ће учинити непоправљиву штету развоју детета. Важно је имати на уму одређене принципе којим ћемо се руководити, а који су се показали као корисни.

На пример, битно је утврдити да ли је дете прекршило неко јасно, унапред утврђено правило или сте ви можда, уморни и посебно осетљиви тог дана. Ако је дете учинило нешто први пут, довољно је објашњење и упозорење. Затим, треба размислити колико су наша очекивања реална. Може ли наше дете са својим узрасним и личним карактеристикама да се понаша на начин који желимо? Да ли је довољно емоционално зрело, какав је ниво самоконтроле? Можда му треба, пре свега, наша подршка и вођство да унапреди  ове вештине.

Међутим, ако ваше дете зна да је то што ради погрешно и не обазире се на разумна очекивања, не прихвата одговорност за своје поступке, онда је прибегавање забранама и ускраћивањима нужан први корак у решавању проблема.

Јако је важно да детету у тој ситуацији смирено, без непотребног показивања моћи, али и одлучно, укажете на неприхватљивост неких облика понашања. Након тога можете покушати и да се, колико је то могуће, сагласите које су последице оправдане и примерене учињеном. На тај начин значајно ћете повећати ефикасност примењених васпитних поступака и одржати (или чак поправити) однос са дететом.

Текст написао Слободан Павловић, психолог