Svrstavanje ljudi u generacije, uprkos svojim ograničenjima, daje korisne informacije o „duhu vremena” određenih perioda, kao i o dominantnim trendovima i vrednostima. Iako granice između generacija nisu oštre, možemo razlikovati četiri generacije rođenih nakon Drugog svetskog rata: „bejbi bum” generaciju (1946–1964), generaciju X (1965–1984), „milenijalce” ili generaciju Y (1985–1994) i generaciju Z (1995–2012). Svaka od ovih generacija ima neke osobine kojima se razlikuje od ostalih, što često odražava dominantni način vaspitavanja u datim periodima, ali i društvene i kulturne uslove u kojima je formirana.

Posebno je interesantna generacija Ipsilon – „milenijalci” – čiji pripadnici danas imaju između 24 i 33 godine, a čiji su roditelji uglavnom pripadnici „bejbi bum” generacije. Drugi nazivi za ovu generaciju su „generacija Ja” ili „razmažena generacija”.

Disciplinovanje kao zlostavljanje

Veliki deo „bejbibumera” je pripadao kontrakulturnim pokretima tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, tako da su pripadnici te generacije svoj otpor i protest prema vlastitim roditeljima pretočili u nove, drukčije načine vaspitanja sopstvene dece. U svom pogledu na vaspitanje bili su pod velikim uticajem psihoanalize, prvenstveno „frankfurtske škole” koja je spojila frojdizam i marksizam, tako da su autoritet shvatali kao nešto negativno, a porodicu kao mesto u kojem roditelji tlače i traumatizuju svoju decu. To je dovelo do popularnosti „anti-pedagogije” i verovanja da je cilj vaspitanja stvoriti „slobodnu decu” čiji su svi potencijali ostvareni.

Kao rezultat ovakvog pristupa nastao je model vaspitanja u kome se ono izjednačava i svodi na pružanje ljubavi, a svaki pokušaj disciplinovanja i roditeljski konflikt sa detetom se shvatao kao neki oblik zlostavljanja, traumatizovanja i gušenja detetove prirode. Stručnjaci tog doba su preporučivali permisivno ili popustljivo vaspitanje kao poželjan model. Stalno hvaljena deca, zasipana porukama da su posebna, izuzetna, talentovana, natprosečna, veoma inteligentna, vredna itd., posledično su sticala veoma pozitivnu sliku o sebi i sopstvenoj važnosti. Kako nisu bila disciplinovana, ona nisu razvila samodisciplinu i radne navike što je kasnije, u odraslijem dobu, dovelo do toga da svoju veoma pozitivnu sliku o sebi nisu mogla da opravdaju stvarnim rezultatima i životnim postignućima.

Prema istraživanju Džin Tvengi ono što najviše karakteriše milenijalce jeste usmerenost na sebe, visok nivo samopouzdanja, spremnost za poduhvate, želja za pažnjom javnosti, stremljenje da se postane poznata i popularna ličnost. To je „bezuslovno voljena” generacija čiji pripadnici „znaju koliko vrede” i koji smatraju da „zaslužuju” mnoge dobre stvari u životu samo zbog toga što postoje, što su tako posebni.

Nije iznenađenje da zbog svega toga ovu generaciju obeležava visok stepen narcisoidnosti i egocentrizma. Dok je samo jedna trećina pripadnika prethodne generacije X pokazivala znakove narcisoidne ličnosti, čak su dve trećine milenijalaca imale ove karakteristike.

Kada je u pitanju mentalno zdravlje, milenijalci su pokazali značajnu ranjivost u odnosu na prethodne generacije. Njihovo dominantno osećanje je anksioznost, a čak je svaki peti sklon depresivnosti.

Nerealna očekivanja

Razlog za ovu ranjivost su njihova previsoka i nerealna očekivanja od sebe, karijere, ljubavnih odnosa, društvenog statusa i ukupnog uspeha u životu. Uprkos visokom samopouzdanju, talentima i inteligenciji, nedostatak radnih navika i strpljivosti ih je onemogućio da svoje snove pretvore u realnost. A svoju relativnu neuspešnost su počeli da doživljavaju kao znak nesposobnosti i niže vrednosti. Dok su jedni odgovornost za neuspeh i razočaranje tražili izvan sebe, u drugim ljudima i društvenim uslovima, kod drugih se nerealno pozitivna slika o sebi pretvorila u nerealno negativnu sliku.

Otrežnjujuće je delovalo istraživanje Kerol Dvek koja je dokazala da stalne pohvale stvaraju fiksiranu pozitivnu sliku o sebi koja demotiviše mladu osobu da se razvija, te da je mnogo bolje naglašavati i pohvaljivati detetov trud koji je doveo do nekog uspeha.

Izvor: Politika

Autor: Zoran Milivojević