Kucanje čašama, odnosno nazdravljanje staro je stotinama godina. Prema jednoj teoriji sve je poteklo od starih paganskih običaja. Još pre hrišćanstva je postojao običaj prinošenja hrane bogovima i drugim mitskim bićima, koja je podizana u vis. Iz tog razloga se smatra da je odatle potekao i običaj nazdravljanja.

Prema drugoj teoriji običaj potiče iz srednjeg veka, iz zapadne Evrope. Na dvorovima u Evropi neprijatelji su “uklanjani” sipanjem otrova u vino. Nakon što se za ovu “tajnu” pročulo, da bi pridobili poverenje gostiju, domaćini na velikim gozbama snažno bi sudarali svoje čaše s čašama gostiju kako bi im se pića izmešala, a gosti bili sigurni da se u njihovim vinima ne krije otrov. Zato i domaćin uvek prvi proba vino pre nego što ga ponudi gostu.

Antropolozi tvrde da su drevni Sumeri imali mnoge rituale vezane za ispijanje pića, ali se kucanje čašama nigde konkretno ne spominje.

U starim germanskim plemenima su se kucali čašama pre svakog ispijanja kako bi uplašili duhove.

Konjanici nomadskih plemena su svoje čaše ukrašavali zvonima i ostalim predmetima koji proizvode buku kako bi zlo držali podalje od ljudi. Na Tibetu i u dinastiji Šang običaj je takođe bio da se pre ispijanja pravi buka kucanjem za sreću i blagostanje.

Japanci su poznati po tome da kada nazdravljaju s prijateljima, čaše postavljaju na isti nivo, dok na poslovnim večerama onaj koji je podređen, kada nazdravlja sa šefom u znak poštovanja svoju čašu uvek postavi malo niže.

Izvor: Domino magazin