Роман за децу наше књижевнице Владиславе Војновић под именом АВРАМ, БОГДАН, ВОДУ ГАЗЕ објављен је 2016. године у издању Службеног гласника из Београда, у тврдом повезу, на 160 страна. Илустрације је урадио Лука Тилингер. Да ли овај роман вреди или не вреди прочитати, погледајте шта о томе каже мој поштовани сарадник, писац, преводилац, књижевни критичар – Димитрије Јаничић из Београда.

УАЗБУЧЕНА ПРИЧА

Лепо неко банатско село. Можда је Бела Црква, а не мора да буде. Лепо ушорено, поред језера, можда реке, са кућама које још имају кибиц-фенстере, ако знате шта је то.

Ту живи једна бака која чува унуку Меланију. Њена мајка у Италији студира сликарство. Меланија је једна веома паметна девојчица која на све гледа са ведре стране. Уместо одласка на предшколску обуку у вртићу, њу припрема бака. Тако Меланија учи слова и учи живот, па уз свако слово има своју причу. Лепо испричану, зачињену смехом, сузама, прислушкивањем, откривањем тајни.

Ту је и један католички попа који дели паметне савете и расправља са Меланијом. И једна зубарка, која и није нарочито омиљена. И још неколико пријатеља бакиних, па и један сликар који се понекад напије. Ту је и мотор и једно куче које уме да угризе за прст. Ту је, разуме се и бакин компјутер са кога се, преко скајпа, често разговара са мамом.

Можда нисте знали да се уз „извини“ никако не може употребити „али“, јер онда „извини“ не важи. И да сврака скакуће, а уопште не трепће ни на југовини ни уз северац. Сви знају да кифле имају облик слова „С“, па би онда можда требало да се зову „сифле“.

Сигурно нисте знали да је Меланија дала своја четири млечна зуба за псића „Тајну“. А редослед слова у азбуци се лакше учи када се узму речи, па уместо А, Б, В, Г буде Аврам, Богдан, воду газе…

А збивања у књизи су узбудљива. Не само та пустоловина савлађивања слова, због неке девојчице са којом се Меланија не слаже, па онда набавке псића, његове „отмице“ и „преотимања“. А расправе баке и њене унуке су посебна уживанција. Није нимало чудно што је жири „Политикиног забавника“ ову књигу наградио својом наградом.

Књига има и једну врлину, која је недостатак. Како то? – можда се упитате. Па тако што је књига штампама на сјајном папиру, што је цела у боји, што је илустрована и упакована у тврде корице. Па како је то недостатак? – упитаћете. Тајна је у томе што је таква опрема поскупела књигу.

А да је вреди прочитати – вреди. Верујем да ће се свидети сваком читаоцу, чак и оном који није баш навикао да чита. Једноставно осваја.

Од обичне теме, једне сеоске средине, једне девојчице и њене баке направљена је узбудљива прича. Написана је једноставним језиком којим говори та девојчица, са свим грешкама у говору, намерним и ненамерним, али и са исправкама тих грешака. Све је проткано лепим, мирним, могло би се рећи „лалинским“ хумором у коме нема злобе. Ту су, разуме се, и свих тридесет слова која на заиста леп начин представља девојчица која их учи.

Књига је писана с љубављу која показује да аутор познаје дечју душу, да будемо прецизнији као да су описани сопствени доживљаји. Но, никако, то је осмишљено књижевно дело, а не дневник. То је једна од оних дечјих књига које ће вероватно радовати више генерација. А то што је уазбучена само јој је дало још један квалитет, онај педагошки, због којег треба да је обавезно прочита и човек који децу учи словима, ако их она већ нису научила. А ако су их научила да код њих пробуди још једну љубав, отвори могућност да свако слово буде доживљај који се памти.

Димитрије Јаничић

Београд