Prelistavajući stare časopise i novine, čitajući naše stare priče i pesme, dolazimo do jednog zaključka – kod nas se istorija ponavlja. Iznova i iznova. I ponavljaće se sve dok ne naučimo svoju lekciju. Mi, kao narod. Pesmu Srbin u raju, naš poznati pesnik Vojislav Ilić, napisao je daleke 1890. godine, ali po temi i stilu rekli biste da je napisao neki naš savremenik. Pročitajte je i procenite sami…

Srbin u raju

Umre jedan Srbin, ne zna se od čega,
Ali Gospod primi u naselja njega,
I reče mu Gospod: „O ljubezni sine!
Dospeo si, evo, u rajske visine.“

„Evo ovde ima blaga svakojaka,
I učenih ljudi, i dobrih junaka
Tu su našli mira i naslade sebi,
Tu će rajska sladost pristati i tebi.
Nek’ te, dakle, briga i tuga ne guši,
No slobodno išti što ti drago duši.“

A Srbin će njemu: „O, Gospode jaki!
Ja bih željno isk’o novina ma kaki’,
U kojima piše šta sad dole rade,
Kakve nove spletke pred izbore grade?“

Okrete se Gospod anđelima redom,
I zatrese tužno svojom glavom sedom:
„Podajte mu, – reče – a šta drugo znamo?
Ta to jedan Srbin i razume samo!“

Vojislav Ilić (1890)