Koleginica Nevena V. poslala mi je interesantan intervju sa našim poznatim glumcem Vlastom Velisavljevićem (Beograd, 28. jul 1926.), koji je pronašla na sajtu Newsweek.rs. O životu Vlaste Velisavljevića, koji je već zagazio u desetu deceniju svog života, zaista nisam znala puno toga. Hvala redakciji na ovom odličnom tekstu – pročitajte ga…

Onog trenutka kad pozorištu više ne budem potreban, mislim da neću ni živeti. Možda ću vegetirati, možda ću se baviti nečim drugim, ali suštinski – neću živeti. Život bez pozorišta za mene i nije život, priča proslavljeni glumac

 

To je prva generacija školske 1948/49. tek osnovane beogradske Akademije dramskih umetnosti?

– Jeste. Profesor nam je bio Mata Milošević, asistenti Miroslav Belović i Sofija Soja Jovanović. Znate li vi kakvi su to gorostasi bili?! S mojom glumačkom klasom u Tuzlu je stigao i tadašnji upravnik BDP-a Predrag Dinulović. „O, Vlasto, otkud ti u Tuzli, šta radiš ovde?!“, pitali su me. Tuzla je, inače, tih godina bila jugoslovenski eldorado, u koji su dolazili najbolji jugoslovenski lekari, inženjeri, profesori… Velike plate, lepa atmosfera. Nakon jednog izvođenja u Tuzlu tek pristiglog ansambla Beogradskog dramskog pozorišta, tetka Saja, majka Soje Jovanović, koja je bila neposredna i šarmantna žena – volela je i da se kocka – pitala je Dinulovića zašto mi ne dozvole da se vratim u Beograd. „Ko mu, bre, brani?! Neka napiše molbu i vrati se“, rekao joj je Dinulović. Uskoro sam se zaista vratio u Beograd i počeo da radim u BDP-u. Odmah sam uskočio u Nušićevu „Autobiografiju“, koju je režirao Nebojša Komadina. To vam je onaj „antimaterija“, sećate se? U BDP-u sam ostao neko vreme, dok me nisu izbacili.

Zašto?

– Zato što sam otišao u Rusiju. Nešto me je vuklo. Kad sam se vratio u Beograd, primljen sam u Jugoslovensko dramsko pozorište.

Primio vas je Bojan Stupica?

– Da, Stupica me je primio. I to zajedno sa svojim čuvenim „bebama“. U JDP-u, u najboljem pozorištu u onoj Jugoslaviji, danas nema nikoga iz moje klase. Nema ih ni u drugim pozorištima, otišli su. Ostao sam sam. Poslednji je prošle godine otišao Ðuza Stojiljković. I tako žalim, tugujem za njima na svoj način. Povremeno pitam ove mlađe glumce da li bi me primili u svoju klasu.
„Naravno, Vlasto, šta vam je?“, kažu. I, tako, sad imam novu klasu.

Ko je u vašoj novoj klasi?

– Mićko (Dragan Mićanović), Glogovac, Nebojša Ðuričko… S njima radim „Hamleta“. Ovo mi je četvrti „Hamlet“ u karijeri. Jedini sam glumac na svetu koji je s devedeset godina dobio ulogu u tom čuvenom Šekspirovom komadu. Izuzev Ofelije i Gertrude, u „Hamletu“ sam igrao doslovno sve uloge. Uključujući Duha, koji je, u novoj postavci reditelja Aleksandra Popovskog, dosta drugačiji. Kao što je, uostalom, drugačiji i ceo komad.

Nije vam naporno da u ovim godinama ponovo učite tekst?

– Taman posla, uživam!

U kom smislu je Hamlet Aleksandra Popovskog drugačiji?

– Sve je pomalo ispreturano. Ne mislim u ružnom smislu. Kod Popovskog je, recimo, Hamlet dosta stariji od lika u Šekspirovom komadu. Nebojša Glogovac, koji tumači Hamleta, odavno je prešao četrdesetu. Razgovor koji kao Duh s njim vodim zapravo je intiman, ljudski razgovor oca i sina.
A ostale tri postavke „Hamleta“… Eh, bilo je tu svega i svačega!

Čega je bilo?

– Hoćete da počnemo od „groznog“ Hamleta, u kojem sam bio Horacije?

Hoću. Ko je bio Hamlet?

– Neću da kažem. U stvari, hajde, reći ću vam. Hamleta je igrao Zoran Radmilović, kralja Žika Milenković, Rozenkranc i Gildenstern bili su Duško Poček i Miodrag Popović Deba, kraljica Olgica Stanisavljević. Bilo je to 1968. Tog „Hamleta“ je u Beogradskom dramskom pozorištu režirao Nebojša Komadina. Nažalost, predstava jedva da je dočekala peto izvođenje.

Zašto?

– Nešto tu nije funkcionisalo. Možda i zbog Komadine, koji je, već na prvoj probi, umesto o Šekspirovom komadu, krenuo da nam govori o nekakvoj antimateriji. Bili smo zgranuti. Antimaterija, šta s tim da radimo? Komadina je govorio, mi smo ga gledali belo i… U svakom slučaju, i pored silne ambicije Zorana Radmilovića i spremanja za tako veliku ulogu, komad, kažem, nije uspeo. A ako u „Hamletu“ nema Hamleta, onda…

Šta je s drugim „Hamletom“, je li on bio uspešniji?

– O tome tek ne mogu da govorim. Nemojte se ljutiti.

Kako ne možete?

– Dvojka mi je malerozan broj, pustite to… Ali mogu da govorim o „Hamletu“ koji je u JDP-u režirao Stevo Žigon. On je tumačio i naslovnu ulogu. Žigonova predstava doživela je više od stotinu izvođenja, na BITEF-u je podobijala silne nagrade. Kako je Žigon već bio zašao u godine, potrudio se da sebi nađe zamenu. Tako je kasnije, u novoj podeli, Tanasije Uzunović dobio ulogu Hamleta. Roz i Gild bili su Aleksandar Berček i Lane Gutović.

A vi?

– Kod Žigona sam imao dve uloge. Ne, tri. Ma, igrao sam sve, šta god je trebalo.

Koji Hamlet je za vas bio nezaboravan?

– Ruski Hamlet, naravno, onaj Inokentija Smoktunovskog. Jedan od najvećih ruskih kritičara Visarion Grigorjevič Bjelinski rekao je da je Hamlet „najblistaviji almaz u kruni dramskih poeta“. Malo patetično, ali istinito. I lepo. Upamtio sam te reči. Interesantno, Rusi su više poštovali Šekspira nego i Englezi i svi u kolonijama. Tu mislim i na nas.

Prija vam nova uloga?

– Naravno. Kao i ostale koje trenutno igram u beogradskim pozorištima.

Koliko uloga trenutno igrate?

– Čekajte… Šest, uključujući „Hamleta“. Ne bih mogao drugačije. Onog trenutka kad pozorištu više ne budem potreban, mislim da neću ni živeti. Možda ću vegetirati, možda ću se baviti nečim drugim, ali suštinski – neću živeti. Život bez pozorišta za mene i nije život.

Duže od četiri decenije igrali ste u diplomskoj predstavi Ljubiše Ristića „Buba u uhu“. Od početka ste bili u podeli?

– Jesam. Interesantan je istorijat te predstave. Prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, velika Marija Crnobori, zaprepastila se kad joj je Ljubiša Ristić ponudio da igra u vodvilju Žorža Fejdoa.

„Jeste li normalni?!“ – vikala je, ne mogavši da poveruje da je njoj, glumici čuvenoj po tumačenju tragičnih junakinja svetske literature, mladi Ristić ponudio takvu ulogu. I, pošto je Marija Crnobori odbila, postavilo se pitanje šta dalje. Jer je u prvobitnoj podeli bilo planirano da igram Marijinog muža. Na kraju, Ljuša je ulogu žene jednostavno – izbacio. Ostao je muž, to jest ja. Zanimljivo je da je „Buba u uhu“, pre nego što je i postavljena, već bila proglašena za promašaj. Čak je i moj nenadmašni, bravurozni kolega Nikola Simić, baš kao i Marko Todorović, svrstavši se na stranu ansambla JDP-a, odlučio da ne igra kontrolnu probu. Igrali smo mi ostali – Branka Petrić, Rada Ðuričin, ja – i to kao da su Nikola i Marko tu s nama na sceni. Glavne uloge su, dakle, sedele u publici i posmatrale šta se događa. Sva sreća da je tog dana u gledalištu bio i Ljuba Tadić. „Ho-ho-ho“, smejao se Ljuba onim svojim dubokim glasom. „Ovo je odlično, ovo će se publici svideti.“ Naravno, to nas je ohrabrilo, pa je predstava počela svoj višedecenijski i više nego uspešan život. Zahvaljujući Ljubiši i novom, mladom ansamblu, „Buba u uhu“ igra se i danas.

I, kako vam izgleda predstava s mladim glumcima? Kako su se snašli?

– Sjajno. Ti ljudi odlično igraju. Posebno glumac koji je nasledio Nikolu Simića, opasan je.

Je li istina da ste u beogradskim pozorištima retko dobijali glavne uloge?

– Jeste. Izuzev u Beogradskom dramskom pozorištu. Glavne uloge sam češće igrao u provinciji. Ovde je ipak bilo teže, vodilo se računa i o drugim stvarima, ne samo o glumi. Doduše, ma šta igrao, trudio sam se da dokažem staro pravilo: nema velikih i malih uloga, ima velikih i malih glumaca.

Kad ste rekli da se vodilo računa o drugim stvarima…

– Nije baš bilo jednostavno bivšem golootočaninu dati da igra glavnu ulogu, znate. Pa, te tri godine koje sam proveo na Golom otoku nisu mi čak uračunate u staž, zbog čega mi je i penzija umanjena za tri procenta. Iako sam mogao, to nisam menjao. Što da krivotvorim biografiju? Bio sam i ostao rusofil, pa šta?!

Zbog ljubavi prema Rusiji dosta ste toga izgubili?

– Neka! Svako ko oseti Rusiju, ko se upozna s tom zemljom, s tim ljudima mora postati rusofil. Nikada nisam bio IB-ovac, ali jesam rusofil. Pedesetih i početkom šezdesetih godina to je podrazumevalo lošu reputaciju. Danas je još i gore. Opasno. Iako su ovde izginuli silni Rusi.

Da, ali ste kao mlad ipak hteli da bežite u Ameriku, ne u Moskvu.

– Ha, sve je to život. I danas bih pre živeo u Americi nego u Rusiji, ali to nema veze sa osećanjima. Kad su pre nekoliko godina u Moskvi održani Dani srpske kulture, bio sam deo delegacije koju su činili Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović i još neki pisci. Dragoslava Mihailovića sam molio da ode sa mnom u Muzej Crvene armije, da vidi delove aviona Garija Pauersa, američkog pilota čiji su avion Rusi oborili 1962. Taj muzej je, inače, veoma interesantan i zbog toga što su svi narodi negde svrstani, ali jedino mi Srbi imamo zasebnu sobu. Imali su je i Poljaci, ali su je u međuvremenu izgubili.

Znate da je u Srbiji donesen Zakon o rehabilitaciji?

– Znam. Podneo sam zahtev, rehabilitovan sam kao bivši zatočenik Golog otoka.

Zašto?

– To me je pitao i moj kum, golootočanin Damir Pavić, rođeni brat Siniše Pavića. Zašto sam, dakle, tražio da budem rehabilitovan? Pisac Dragoslav Mihailović ubedio me je da podnesem zahtev.

Sećam se da je sudija, fina gospođa, uspela da iz policije dobije moj dosije i da ga donese u sudnicu. Znao sam šta u njemu piše: svoj sam dosije video odmah nakon 5. oktobra 2000, kad je nakratko arhiva UDB bila otvorena i stavljena građanima na uvid. I tako, čita ta gospođa sudija, čita i ne može čudu da se načudi. „Oh, gospodine Vlasto, kakav ste vi avanturista!“, kaže mi na kraju. „Ne, gospođo, nisam avanturista“, rekao sam joj. „Ja sam razbojnik!“ I jesam.

Foto: Vlasta Velisavljević

Autor: Stefan Jokić

Izvor: Newsweek.rs