На данашњи дан, 1932. године, упокојио се Лазар Р. Кнежевић, професор и преводилац, лексикограф, гимназијски професор (Јагњило, Србија, 12. VIII 1876 – Београд, 11. II 1932)

Слика преузета са блога Jagnjilo

Основну школу похађао је у Јагњилу, а гимназију у Београду, где је, у II мушкој, матурирао 1895. Исте године уписао се на Филозофски факултет Велике школе, где је студирао француски са латинским и српски језик и књижевност и – као прва генерација у историји школе – пољски и руски језик и књижевност код Радована Кошутића; дипломирао је 1899. Годину дана 1899/1900. провео је у Паризу на студијама француског језика. По повратку запослио се 1901. као суплент II мушке гимназије у Београду, одакле је 1902. премештен у Врање, а 1906, по положеном професорском испиту, постављен је за професора гимназије у Крушевцу. Од 1912. радио је као секретар у Министарству просвете. Прешао је преко Албаније 1915. и из Скадра је руководио прихватом и евакуацијом српских ђака; као делегат Министарства просвете организовао је смештај и школовање српске омладине у Ајачију на Корзици. У Београд се вратио 1919. настављајући службу у Министарству просвете, где је једно време био инспектор, затим начелник Општег одељења; кратко је вршио дужност управника Државне штампарије. Од 1922. до смрти био је директор I мушке гимназије у Београду. Кнежевић је био члан и, кратко, потпредседник Главног просветног савета Краљевине СХС. У два наврата биран је за председника београдске секције Југословенског професорског друштва, па је у том својству учествовао на међународним конгресима професора у Варшави 1924. (тада је први и једини пут посетио Пољску) и Букурешту 1928. године. Један је од оснивача Пољско-југословенског клуба 1925. и кратко време његов председник. Био је носилац Ордена св. Саве, Polonia Restituta и француске Легије части.

Сарадник је бројних часописа и листова: „Нова искра“, „Дело“, „Звезда“, „Коло“, „Српски књижевни гласник“, „Одјек“, „Босанска вила“, „Вечерње новости“, „Мисао“, „Демократија“, „Будућност“, „Венац“, „Страни преглед“ и др.

Свој преводилачки и популаризаторски рад на пољској књижевности Лазар Кнежевић је започео још као студент четврте године. Први публиковани превод била му је приповетка Анђео Хенрика Сјенкјевича у 1. броју тек покренуте „Нове искре“ (1899). Од тада се определио углавном за прозу пољских позитивиста (реалиста) и оних модерниста који су задржали реалистички приповедачки поступак. Ретко је преводио поезију.

До I светског рата у периодици је публиковао прозу Х. Сјенкјевича (У жупном приморју, 1899; Басна, 1903; Палилац на фару, Бартек победилац, 1905. итд.), Болеслава Пруса (Михалко, 1900; Повратни талас, 1902), Елизе Ожешкове (Чудноват човек, Далеко, 1906; Каријере, Милорд, 1912; Ситанце, 1913), Јузефе Савицке-Остоје (Оргуљаш, 1899; Рођака, 1900; Писмо, 1903), Адама Шимањског (Столар Коваљски, 1899; Сруљ из Љубартова, 1903; Пан Јенджеј Кравчиковски, 1912). Први је српској публици представио Вацлава Сјерошевског, и то приповетком Освит („Коло“, 1902), а уследила је затим натуралистичка приповест Дно јада (1909), па приповетке Хајлах и У јесен (1912). Аутор је првог и јединог превода пољске модернисткиње Марије Коморњицке (песма у прози Захвалност, 1902). Ту су још Стефан Жеромски (Искушење, Заборав, 1912) и Владислав Рејмонт (Кучка, 1912; Састанак, 1914). За „Босанску вилу“ Кнежевић је 1913. године превео (у прози) три песме Марије Конопњицке и дао свој најбољи песнички превод – поему Отац помрлих од куге у Ел-Аришу Јулијуша Словацког.

Пре 1914. публиковао је и три значајне и тада веома популарне књиге – Мртву стражу Болеслава Пруса (1907), Огњем и мачем (1910) и Quo vadis? (1913) Хенрика Сјенкјевича. За Народно позориште превео је трагикомедију Њих четворо Габријеле Заполске (премијера 1913).

После рата Лазар Кнежевић наставља са превођењем истих аутора; нова су само два имена – Адам Мицкјевич с баладом Бекство (1921) у прозном преводу и Густав Дањиловски с приповетком Зимски капутић (1919). Непосредно по повратку са Корзике, 1919, наставио је превод романа Без догме Х. Сјенкјевича, који је за „Мисао“ започео Милорад Ст. Јанковић; роман је штампан и засебно 1920 [1921!]. У „Демократији“ је у наставцима објављивао и Сјенкјевичев роман Легије (1922); осим приповести Преко прерија истога писца („Венац“, 1927), ту је још и У леду В. Сјерошевског („Будућност“, 1922) и неколико приповедака С. Жеромског. Од махом раније већ публикованих превода Сјенкјевича (Бартек победилац, Палилац на кули светиљи, Анђео и У жупноме приморју) и Ожешкове (Милорд и Чудноват човек) Кнежевић је начинио и о свом трошку издао три књиге Изабраних дела пољске књижевности (I-II, 1921; III, 1925).

За Кнежевићевог живота, поред нових издања Quo vadis? и Огњем и мачем, засебно се појавио Сјенкјевичев Потоп (1931), Вал се враћа Б. Пруса (1922), репрезентативни двотомник Рејмонтових приповедака Изабрана дела (I, 1929; III, 1930) и Магнат Марије Рођевичувне (1931). Посмртно су му издати Сјенкјевичеви Крсташи (1935) и изабране приповетке С. Жеромског и В. Сјерошевског у једној књизи (1939). Романи Quo vadis?, Огњем и мачем и Потоп Х. Сјенкјевича доживели су после II светског рата више издања. У рукопису је остао превод Сјенкјевичевог романа На пољу славе.

О пољској књижевности Лазар Кнежевић није писао ни много ни често. Осим пригодних бележака-некролога о Жеромском и Рејмонту, пажње је вредан текст његовог предавања на свечаној академији поводом преноса Сјенкјевичевог праха у Варшаву (1924), штампан под насловом Хенрик Сјенкјевич (1846-1916) у „Српском књижевном гласнику“ 1924, као и чланак Један пољски преводилац наше народне поезије: Јузеф Бохдан Залески (1802-18[8]6) у „Страном прегледу“ (1928).

За Лазара Кнежевића може се без ограда рећи да је прославио пољску књигу у нашој средини. Као добар познавалац пре свега српског језика и врстан стилиста стекао је трајно место у нашој култури: неки његови преводи још су и данас у читалачком оптицају.

Поред свих превода из пољске књижевности, Кнежевић је с руског превео Просидбу А. Чехова за Народно позориште, а и један број чланака из књижевности са француског. Аутор је Француско-српског речника (1927), око којег је почетком тридесетих година планула полемика, те је Кнежевић објавио и две полемичке брошуре: Једна вашарска реклама (1930) и Само истина о француско-српским речницима (1931). У картицама му је остао велики српско-француски речник, који је, заједно са целокупном рукописном заоставштином, пропао у бомбардовању током II светског рата.

Литература:

• БИБЛИОГРАФИЈА: Радоје Л. Кнежевић, Библиографија превода Лазара Р. Кнежевића. Венац, 1931/1932, XVII, 7, 536-538.

• Милан М. Николић, Кнежевић, Лазар Р. [У:] Лексикон писаца Југославије, III. Нови Сад, Матица српска, 1987, 178.

  ---

Извор:

Rastko.rs