„Политикина” награда за најбољу изложбу у 2016. години додељена је вајару Здравку Јоксимовићу за изложбу „Реанимација уметника – после 30 година” одржану током децембра 2016. у Кући легата у Кнез Михаиловој улици.

О награди је већином гласова одлучио жири који је радио у саставу: Зоран Ерић, кустос Музеја савремене уметности у Београду (председник), Радоња Лепосавић, историчар уметности, Мирослав Карић, историчар уметности и кустос галерије „Ремонт” у Београду, Аница Вучетић, добитница „Политикине” награде 2008. и Марија Ђорђевић, уредник рубрике Култура нашег листа. У најужем избору нашла се и изложба Бранислава Николића „Superstructure“ одржана у Салону Музеја савремене уметности у Београду.

Вајар Здравко Јоксимовић (1961), професор на Факултету ликовних уметности у Београду, представник је уметничког таласа који је крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века био познат под именом „нова београдска скулптура”.

У јавности је његово име познато и по томе што је аутор споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу, Исидори Секулић у Београду.

Награда, која се састоји из повеље и новчаног износа, биће уручена на Дан „Политике” 25. јануара.

Здравка Јоксимовића интересује тело у свој својој суптилности. На изложби у Кући легата представио је нове скулптуре и старије радове у новом контексту као и серију цртежа. Реч је о радовима који истражују тело и телесност, с обавезном интригом утканом у сваки рад. Називи његових скулптура су: „Ширио сам зенице”, „Памтим”, „Пустити да проструји”…

У радовима Здравка Јоксимовића, како је то приметио историчар уметности Славко Тимотијевић, може се идентификовати основна разлика између скулптуре и инсталације. Здравко Јоксимовић за своје радове користи и нађене предмете. Хумор, гротеска, парадокс, заједнички су именитељ радова овог вајара који је на уметничкој сцени присутан у континуитету од 1987. године.

У једном од интервјуа за наш лист, Здравко Јоксимовић објаснио је како промишља тело.

„Са једноставном идејом да кроз тело и његове формалне вредности најдиректније могу да успоставим везу са временом које живимо. Тело је неисцрпно у својим изражајним могућностима. И изузетно суптилно, танано и повредљиво. Опште стање безнадежности и немоћи, глобално осећање неправде отвара пут ка привржености, припадности и саосећајности са класом понижених који се не сналазе ни у времену ни у простору. Незадовољство и фрустрација, да се било шта може променити, регрутује моје „јунаке”да скулптури препусте своја тела, да их донирају попут органа и тиме зараде за живот. Тела потапам у одређена стања, инквизиторским поступком пуним уљем, шминкам их у кловна или су у питању аутоактови, подједнако заробљени и отписани, у сваком случају, једна невесела дружина”, каже вајар.

У образложењу награде Здравку Јоксимовићу жири истиче:

На самосталној изложби под називом „Реанимација уметника – после 30 година”, Здравко Јоксимовић је у неколико концептуалних целина представио пресек кроз тридесетогодишњу уметничку праксу. Јоксимовић је показао изузетно профилисан опус аутора чији се препознатљив сензибилитет сагледава кроз однос према телу и телесном који код посматрача производи нелагодност у доживљају представљених фигура.

Такође, на изложби је уочљив и специфичан уметников поступак комбиновања традиционалне вајарске технике с апликацијом нађених утилитарних предмета. Коначно, у Јоксимовићеве скулптуре уткан је префињен хумор, док новије серије радова отварају и простор за (ауто)ироничну рефлексију друштвених процеса који су нам последњих деценија „деформисали” и тела и психу. Јоксимовић је овом изложбом потврдио стваралачку зрелост, али и способност да се заиста „реанимира”, преиспита своје ауторске позиције и направи нови искорак у континуираној продукцији која достиже сам врх вајарства у Србији, иначе прилично запостављеног на богатој историјској листи лауреата награде листа „Политика”.

Аутор: Марија Ђорђевић

Извор: Политика